Za onu decu čiji su očevi krvarili po čukama u besmislenim ratovima, dok su neki birali nameštaj za poklonjene stanove?
Ima neki klip koji se jedno vreme vrteo po društvenim mrežama u kome se dete dernja iz sveg glasa vičući „Oću, Vuuuučića“, a sirota majka ga odgovara „A zašto sine, on ispira mozak deci, ljudima. Ne može Vučić.“
E, pa može, na užas pomenute i hiljade drugih majki, i to u predizbornom sloganu Srpske napredne stranke koji glasi: Za našu decu – Aleksandar Vučić!
Ovaj slogan, osim što je neka vrsta kolektivnog izvoda iz matične knjige rođenih u kojem je Vučić i na ovaj način sertifikovan kao otac nacije ima još mnogo dimenzija izvan političke poruke koja bi, jelte, trebalo da na emotivan i efektan način motiviše birače. Ako i zanemarimo zakonski diskutabilno ubacivanje dece u političku igru i marketing, ostaje daleko problematičnija moralna strana cele priče u kojoj slogan odzvanja kao licemerna lozinka i smejanje u lice i roditeljima i njihovoj deci.
Dakle, za koju decu i šta – Aleksandar Vučić?
Je li za onu čiji su roditelji pretvoreni u parije trećerazrednih vlasnika međunarodnog kapitala i robovskim radom im obezbeđuju minimum egzistencije?
Je li za onu decu čiji očevi, radeći na crno i bez socijalnog osiguranja, padaju kao snoplje sa gradilišta alavih investitora ostavljajući ih i siročadima i sirotinjom?
Za decu čije roditelje trpaju u autobuse i vodaju okolo po mitinzima i političkim promocijama da tamo mašu i aplaudiraju a da se kod kuće stide pred tom istom decom?
Za onu decu čiji su očevi krvarili po čukama u besmislenim ratovima, dok su neki birali nameštaj za poklonjene stanove?
Za onu decu koja to odavno nisu ali i dalje žive od penzija svojih baba i dedova od kojih su im uzeli hiljade evra a vratili nekoliko stotina i hiljada dinara?
Za decu koja se sa roditeljima pozdravljaju na aerodromima držeći u džepu kartu u jednom pravcu?
Je li za njihovu decu koja će se roditi u tuđini a dede i babe će ih milovati preko skajpa?
Za decu koji diplomu fakulteta treba da transferišu za člansku kartu partije ne bi li dobili posao?
Je li za onu decu koju deca „uspelih“ očeva (nekažnjeno) gaze džipovima po ulicama naših gradova?
Je li za onih 400 000 dece za koje su tri obroka dnevno i adekvatna zdravstvena zaštita mislena imenica?
Je li za onu decu koja satima u naručju roditelja čekaju po čekaonicama zdravstvenih ustanova?
Je li za decu koju lečimo putem humanitarnih akcija i SMS poruka?
Je li i za decu koje njihove majke ne smeju da začnu, jer će ostati bez posla?
Je li za decu kojoj smo kao obrazovni program poturili najopskurnije rijaliti sadržaje i kojima se za idole poturaju manipulanti prasećeg imena koji se šepure pored skupih automobila i hvale enormnim „jutjuberskim“ zaradama?
Je li za decu kojima je na raspolaganju više kladionica nego vrtića i obdaništa?
Je li za onu decu koja su roditeljima oteta na rođenju a sad im ih „revalorizuju“ kroz odštetu od deset hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti?
Za koju decu, dakle?
Ako ste mislili na vašu, onda pardon!
Samo, šta će vam onda slogan? Dovoljni ste im vi!