Štrajk glađu je jedan od metoda borbe i oblik je nenasilnog otpora kao deo političkog protesta, a u Srbiji je po svemu sudeći izgubio svaki smisao ako uzmemo u obzir da do sada ovaj vid protesta nije izvojevao nikakve velike uspehe. U modernoj srpskoj istoriji štrajkovali su glađu Vuk i Dana Drašković, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, i prekidali su ga pre nego što su svi njihovi uslovi bili ispunjeni.
Pred vratima Doma Narodne skupštine, lider Dveri Boško Obradović i danas nastavlja štrajk glađu sa svojim stranačkim kolegom Ivanom Kostićem, a ni jedanaest dana kasnije nema naznaka od strane vlasti da će mu ispuniti bilo koji od poslednjih pet zahteva koje je izneo.
Istorija štrajkača u srpskoj politici
Iako se po pravilu u štrajk glađu stupa kada iscrpite sva sredstva borbe za svoja prava i ciljeve, utisak je da se političari u Srbiji odlučuju na štrajk glađu prilično olako.
Opozicioni lideri devedesetih najavljivali su štrajk glađu, a Zoran Đinđić je u znak protesta zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora najavio da će poslanici koalicije Zajedno u Skupštini Srbije štrajkovati glađu.
Nekoliko godina kasnije, Dragoljub Mićunović je rekao da nije bilo štrajka što je potvrdio i Vuk Drašković tek 2011. godine kada se Tomislav Nikolić odlučio na ovaj drastičan vid protesta zahtevajući raspisivanje izbora u Srbiji.
Vuk i Dana štrajkovali zbog batina
Poslanička grupa Srpskog pokreta obnove stupila je u štrajk u prostorijama Skupštine Srbije 9. marta 1991. posle hapšenja Vuka Draškovića, a njima su se pridružili i poslanici iz opozicionih klubova.
Posle hapšenja i prebijanja Vuka i Danice Drašković juna 1993, Drašković je u zatvoru 1. jula stupio u štrajk glađu do smrti o kome je obavestio svoju stranku, domaću i svetsku javnost tajno napisanim pismom.
U zatvoru ga je posetio Dobrica Ćosić, u nameri da ga odvrati od njegove namere. Tadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić je dao izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji.
U znak solidarnosti sa bračnim parom Drašković, štrajkovali su poslanici SPO-a, a tadašnji radikal Tomislav Nikolić je predložio isključenje direktnog prenosa.
Grupa poslanika SPO-a je potom počela štrajk glađu kod spomenika knezu Mihailu „na Trgu Slobode, kod časnoga Knjaza“.
Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Srbije, 9. jula 1993. godine doneo je odluku da se Vuk i Danica Drašković oslobađaju krivičnog gonjenja, tzv. aboliciju.
Kasnije je Milošević izjavio u razgovoru sa Draškovićem da o njihovom zatvoru i batinama ništa nije znao, a Drašković je, kako je sam izjavio u emisiji „Raspakivanje“ Antonele Rihe na RTS-u, odgovorio ironično: „Ne, gospodine predsedniče, to su pretukli nekog drugog i vi ste amnestirali nekog drugog…“
Nikolić je ovaj potez nazvao „ličnim i hrišćanskim činom“, a za vreme protesta posetio ga je i partijarh Irinej, koji je ga je, navodno, ubedio da prekine štrajk žeđu.
Toma Nikolić izdržao osam dana
Nikolić je 16. aprila 2011. stupio u štrajk glađu i žeđu, tražeći od vlasti da zakažu vanredne parlamentarne izbore. Štrajk žeđu je prekinuo nakon pet, a štrajk glađu nakon osam dana, nakon čega se pričestio na jutarnjoj liturgiji u Sabornoj crkvi.
Pre Nikolića, najpoznatiji štrajk glađu jednog političara iz Srbije bio je onaj Vojislava Šešelja koji je započeo 11. novembra 2006. godine u Hagu.
On je tada odbijao da uzima hranu kako bi ubedio sud za ratne zločine u Hagu da može da se brani sam.
Šešeljev štrajk je trajao 27 dana, a prekinuo ga je nakon što je upoznat sa odlukom Žalbenog veća da će mu vratiti pravo da se brani sam, kao i zbog toga što se Sekretarijat suda obavezao da će uvažiti mnoge od njegovih zahteva kako bi mu bila olakšana priprema odbrane.
Vlast u Srbiji „obrnula igricu“
Nedavno, 10. maja samostalni poslanik Miladin Ševarlić rekao je da počinje štrajk glađu u nemogućnosti da pridobije poslanike u Skupštini Srbije da se raspravlja o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta i nepoštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
Ševarlić je ocenio je da je „parlament Srbije sramota“ koja služi „za sprovođenje jednoumlja vladajuće stranke“, ocenivši da je SNS „nacionalno neodgovorna“.
Njemu se u štrajku glađu pridružio i Boško Obradović, ali su ispred parlamenta seli i poslanici SNS Aleksandar Martinović i Sandra Božić, koji su zatražili da tužilaštvo pokrene postupak protiv osoba koje su učestvovale u neredima tokom skupa koji su ispred tog zdanja organizovale Dveri.
Međutim, ovo nije ni prvi put da političari iz vlasti pribegavaju ovakvom vidu političke borbe.
Pre nešto više od godinu dana, u aprilu 2019. godine ministar odbrane Aleksandar Vulin, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, kao i jedan broj političara iz vladajuće koalicije najavili su štrajk glađu zbog delovanja opozicije.
Na taj način želeli su da ukažu na navodno nasilje koje su sprovodili Boško Obradović, Dragan Đilas i Vuk Jeremić, ali su od ovog poduhvata odustali posle konsultacija sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.
Izgleda da je naprednjacima štrajk glađu posebno drag model političke borbe, imajući u vidu da ga praktikuju i kao vlast i opozicija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare