Vlast u Srbiji uočila je da deo opozicije možda profitira na uzgoju straha od "invazije migranata" pa je prisvojila temu preko satelitskih ultradesničara i slanjem vojske u Šid, ocenio je sociolog Dario Hajrić u tekstu za Dojče vele (DW).
Pod naslovom „Vojna čizma i martinka – kako SNS mobiliše ksenofobiju“ Hajrić navodi da je bez prethodne najave, srpsko Ministarstvo odbrane saopštilo da je predsednik (Srbije Aleksandar) Vučić naredio raspoređivanje dela snaga na teritoriji pogranične opštine Šid, u čija tri prihvatna centra je smešteno oko 2.000 migranata.
Zvanični razlog je pružanje pomoći pripadnicima MUP Srbije u obezbeđivanju javnog reda i mira, ali je povod za to nejasan, navodi Hajrić.
Pozivajući se na Zakona o vojsci Srbije koji „omogućava predsedniku Republike da na zahtev državnih organa odluči da vojska Srbije pruži pomoć radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine ili iz drugih razloga utvrđenih zakonom“ Hajrić ukazuje da još uvek nije poznato da li je takav zahtev zaista upućen, ko je to uradio i na osnovu čega.
Prihvatni centar u Šidu saopštio je da nikakvih incidenata u prethodnom periodu nije bilo, a da je policija intervenisala u jednom slučaju zbog svađe dva muškarca, dok je komesar za izbeglice i migracije Vladimir Cucić rekao da je prisustvo vojske preventivno, da „nema nikakvih naznaka remećenja javnog reda i mira, a kamoli prekršajnih i krivičnih dela“ te da čak postoji tendencija smanjenja broja migranata u prihvatnim centrima u Srbiji.
Ako je za privođenje 18 migranata uhvaćenih u spavanju na tuđem posedu zaista bilo neophodno angažovati vojsku, hoćemo li na Vračar na kom ratuju škaljarski i kavački klan slati artiljeriju i vojnu avijaciju, piše Hajrić.
Ako tražimo stvarne razloge aktiviranja vojske, treba najpre podsetiti da se ono desilo u istom danu u kom je zvanično nastavljena predizborna kampanja Srpske napredne stranke. Naravno da nije reč o slučajnosti, ocenio je on u tekstu.
Neke od opozicionih snaga, poput Dveri i Dosta je bilo, godinama unazad grade narativ o navodnoj invaziji miliona migranata koje vlast namerava da naseli u Srbiji, navodi Hajrić i podseća da društvene mreže vrve od lažnih vesti o tome kako se migrantima grade i dodeljuju stanovi, a stvar podgreva netransparentnost oko „radnog sporazuma“koji Austriji omogućava da u Srbiju vraća izbeglice koje su do nje stigle Balkanskom rutom.
Hajrić ukazuje da je ksenofobija zapaljiva tvar kojom je lako manipulisati, naročito kada poseduje i klasnu dimenziju. „Кolone ljudi koji svu svoju imovinu mogu da spakuju u ranac su na ovim prostorima retko kad dobrodošle“.
„Država smesti određeni broj ljudi u neku opštinu ne obezbeđujući resurse ni infrastrukturu za trajno nastanjivanje, lokalna vlast nema kapaciteta ni uputstva odozgo šta dalje da radi, ti ljudi žive u bedi, a onda lokalci naprave proteste tražeći da im se ‘problem’ skloni s očiju optužujući ih za svaki papirić van kontejnera i svaki ukradeni bicikl“, piše Hajrić.
Po Hajrićevim rečima, migranti su idealna meta da se taj pristup prenese na viši nivo što je opoziciona desnica oberučke prihvatila, a kao i u mnogim ranijim slučajevima, kada neka tema postane uporište opozicije, naprednjački režim počinje da o njoj govori još glasnije, sa više resursa, korigujući je tek toliko da neutrališe ili obesmisli kritiku.
Pravite protest pred skupštinom? Dovešćemo autobuse ljudi i napravićemo veći. Кritikujete nas po Tviteru? Napašćemo vas botovima i napravićemo TV emisiju u udarnom terminu da kritikujemo Tviter. Štrajkujete glađu? Štrajkovaće duplo više naših. Protestujete sa balkona? Protestovaćemo protiv vaših protesta ispaljujući vatromet s krovova zgrada.
Nije bitno da ima smisla – ako ga nema, lakše će skrenuti pažnju na sebe, naveo je Hajrić i dodao da se sada slična stvar dešava sa migrantima – nakon što je uočila da deo opozicije možda profitira na višegodišnjem uzgoju straha od navodne invazije migranata, vlast je rešila da prisvoji tu temu tako što će problem rešiti ni manje ni više nego slanjem vojske.
Time istovremeno postiže dve stvari: prva je predizborna demonstracija čvrste ruke, što je uvek popularno u krizna vremena, a druga posledica je stavljanje ksenofobne struje u opoziciji u nezgodan položaj – tražili ste da neko uradi nešto po pitanju migranata, evo, poslali smo vojsku na njih. Šta još hoćete, da pripucamo, piše Hajrić.
Dodajući da je „to ujedno i trejler za ono što ćemo gledati ako desno krilo opozicije nastavi da insistira na temi migranata“ Hajrić ocenjuje da „kao što je prethodno građanskoj opoziciji kidnapovala temu evrointegracija nadmašivši je u fotografisanju sa evropskim liderima, vlast se očigledno sprema da monopolizuje i ksenofobiju, tako što će je upražnjavati otvorenije, sa više medijske pažnje“.
Navodeći da su prorežimski mediji okom vikenda već ispalili više „tromblonskih tekstova o slanju vojske u Šid“ Hajrić ukazuje da se „forsiraju termini poput ‘puna ratna oprema’, ‘trupe’ i ‘utvrđivanje položaja’, kao da ih migranti čekaju u tenkovima, a ne u starim patikama“.
Jasno je da izbor terminologije nema uticaja na efikasnost pripadnika vojske na terenu – njena jedina namena je marketinški desant na birački Drvar, ocenio je Hajrić i dodao da režim poseduje obilje resursa za terenski rad, naročito u desničarskim pokretima i navijačkim grupama u svojoj orbiti.
Uz podsećanje da je član ultradesničarskog Levijatana za koga se ispostavilo da je „i član SNS, predsednik Кomisije veća opštine Obrenovac za saradnju sa omladinom i udruženjima, a ujedno radi u Sportsko-kulturnom centru Obrenovac“ nedavno kolima probio ogradu Prihvatnog centra u Obrenovcu koji obezbeđuje vojska Hajrić je ocenio da su „na delu dva odgovora vlasti na izazov zdesna“.
Jedan je, kako je naveo, u pokazivanju državnih mišića, a drugi u satelitskoj opoziciji koja će po potrebi da nekažnjeno bude ‘veće dveri od Dveri'“ a „na građanima je samo da odluče da li im se više sviđa kad gazi vojna čizma ili ‘martinka'“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar