Proslavljeni srpski vaterpolisti Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Dušan Mandić i Sava Ranđelović, ujedno i brend ambasadori UNIQA osiguranja, dok traje pauza zbog pandemije koronavirusa, pričali su o motivaciji koja sportiste dovodi na vrh.
Razgovor su vodili o motivu koga psihologija sporta stavlja u osnovu piramide u ostvarenju vrhunskog sportskog rezultata, pre tehničko-taktičke obučenosti i fizičke pripreme.
I u životu je kao i u sportu, motiv je glavni pokretač svih aktivnosti neophodnih za ostvarenje malih i velikih životnih pobeda.
Kako ostati motivisan kod kuće u vreme izolacije i socijalnog distanciranja, pitanje je na koje su, ova četvorica vrhunskih sportista koje je motiv i doveo do epiteta velikih šampiona, pokušali da daju odgovor i kroz svoje primere možda budu i inspiracija drugima.
Za njih je trenutna situacija još specifičnija, jer više od mesec dana nisu u mogucnsti da treniraju u bazenu, a to je po njihovom priznanju najduži period odvojenosti od vaterpola koji pamte.
Sava Ranđelović i Milan Aleksić su uz sve to 28 dana bili u obaveznom karantinu, jer su se sredinom marta vratili iz Budimpešte i Barselone u Beograd, dok je Andrija Prlainović sa porodicom ostao u Mađarskoj, a Dušan Mandić je u Crnoj Gori.
„Moj motiv je oduvek bio neki napredak, tako da su se motivi i ciljevi menjali sa odrastanjem“, počeo je priču Andrija Prlainović i dodao:
„Kad sam bio u mladim kategorijama, sanjao sam da udem u seniorsku reprezentaciju, a taj sportski motiv da svaki put budem bolji, da napredujem me je vukao kroz citavu karijeru. Na početku priprema za velika takmičenja novinari nas uvek pitaju da li ima motiva za dalje dokazivanje. Pristalica sam toga da ko ne može da pronade motiv ne treba da bude tu.
U kolektivnom sportu kao što je vaterpolo nekad možeš i da se sakriješ, jer je ipak tu 13 igrača. Međutim, u vrhunskom sportu bez tog sportskog motiva nemaš šta da tražiš. Bilo kakva doza opuštanja je neprihvatljiva, jer te to kad tad dočeka. Onda kad nisi motivisan na pravi način bolje ti je da sediš kod kuce. Još jedna bitna stvar. Zadovoljstvo je vrlo opasno osećanje, i tu ne mislim samo na sport, već na bilo koju drugu sferu života. Kada ste previše zadovoljni i u sebi imate spoznaju toga šta ste sve osvojili, u tom momentu ste u velikoj opasnosti“.
Na njegove reči nadovezuje se Milan Aleksić.
„Postoje neke situacije koje se dešavaju na dnevnom nivou. Mogu biti nepravedne sudijske odluke, pa onda to nezadovoljstvo pokušavaš da kanališeš dodatnom motivacijom, da ne trošiš energiju na kukanje ili proteste. Ako to uspeš onda zaista možeš da brže zaplivaš, jače da šutneš u odlučujucim situacijama, ali i to se uči godinama, kroz iskustvo“.
„Mislim da u sportu pronalaziš motive periodicno, od utakmice do utakmice, ili od od sezone do sezone“, smatra Aleksić.
„Bar je tako u mom slučaju. Ne mogu da zamislim profesionalnog sportistu bez motiva da bude bolji od protivnika, da se čak ne takmiči sa samim sobom i sopstvenim mogućnostima u nekim trenucima. Ne znam kako bih igrao ako ne bi pronalazio motive, jer tu je zaista mnogo fizickog napora. Malo je „ludaka“ koji bi se toliko maltretirali bez motiva i nekog cilja. Opet, ti motivi su različiti. Zašto ne reci, nekom je motiv slava, nekom rezultat, a nekome i novac i to je sve legitimno. Svako pronalazi sebe i hrani svoju energiju nekim motivom“, konstatuje Aleksić.
Strucnjači kažu da se kod svake individue razlikuju karakteristike (visina, brzina…) i sposbnosti (inteligencija, izdržljivost…).
Motiv nije karakteristika, ali je uslov za poboljšanje sposobnosti. Sa druge strane, da bi se sposobnosti koristile na pravi način takođe je potreban motiv, koji može biti unutrašnji ili spoljašnji, a Sava Ranđelović je naveo situaciju koja ga je najviše motivisala u karijeri.
„Žargonski rečeno, klik se desio u Atini 2013. godine. Bio sam u to vreme član Crvene zvezde, igrali smo utakmicu sa Olimpijakosom koju smo koliko se sećam izgubili. Posle te utakmice sam imao prilicno ozbiljan razgovor sa Andrijom Prlainovićem. Ne bih da pričam o tome šta mi je sve tom prilikom Prle rekao, ali taj razgovor na mene mnogo uticao i u velikoj meri je doprineo mojoj velikoj motivaciji i kasnijem daljem napretku u karijeri“, navodi Ranđelović.
„Imao sam 19 godina i ogromnu sreću da sam za saigrača imao takvog velemajstora, ali i čoveka kakav je Prle. Uz te njegove savete sve mi je kreulo na bolje, kao da sam u tom trenutku nešto presekao i samo gurao napred. Meni je to zaista mnogo znacilo u tim trenucima“.
I Dušan Mandić vratio je sećanje i ispričao svoja iskustva.
„U grupnoj fazi takmičenja na Olimpijskim igrama u Riju bilo je mnogo teško. Prolazili smo kroz razne emocije, ali smo i često međusobno sastančili, vodili smo brojne razgovore i onda je u četvrtfinalu sve krenulo onako kako smo želeli. Sećam se tog osećaja pred to finale u Riju. Nikada pre ni posle toga se nisam tako sećao. To je zaista poseban osećaj, motiv da se osvoji zlato bio je ogroman, bio sam pod nekim neverovatnim uzbuđenjem“, rekao je Mandić i dodao:
„Bio je još jedan momenat, a to je bilo u finalu Svetske lige u Beogradu. Žena mi je bila trudna, pred porodaj baš i došla je na utakmicu. Osećao sam strašan nalet adrenalina, bio sam veoma motivisan jer je došla da me gleda u tom stanju i pruži mi podršku. Taj meč je po mnogo čemu bio specifican, uz onaj nezapamćeni pljusak u finišu meča. Ulog je takode bio veliki, borba za olimpijsku vizu i našu priliku da branimo zlato osvojeno u Brazilu“, konstatovao je Mandić.
Sva četvorica su veliki šampioni i kao takvi diskutovali su o tome da li se pobednik rada, ili se on stvara u glavi, a da je u tom procesu upravo motiv presudan faktor.
„Pobednik se naravno stvara“, prvi će Prlainović.
„Svaka ličnost se izgrađuje od najranijeg detinjstva kroz odnos sa svojim roditeljima, zatim sa uciteljima, trenerima. Tako se stvara ličnost i taj pobednički duh ili mentalitet. Mislim da rodeni pobednik zvuci lepo samo za naslove u medijima i da to može biti samo umetnička sloboda novinara, ali to u stvarnom svetu ne postoji“.
„Verujte mi, niko se ne rada kao pobednik, on se polako stvara kroz odrastanje i to je mukotrpan proces. Neophodno je izgraditi ličnost u tom duhu da bi se jednog dana postalo pobednik. A, opet pobednik je prolazna kategorija. Znam mnoge sportiste koji su bili šampioni, a završili su neslavno. Znate, najteže je ostati pobednik. U stvari, najveći uspeh je da traješ, a to zahteva ogroman rad koji je opet sa druge strane čvrsto povezan sa tim motivom. E, kad toga nestane teško je biti pobednik“, kaže Prlainović, a Mandić se u potpunosti slaže sa njim.
„Postoji uvrženo mišljenje da se pobednik rađa, jer navodno svi mi imamo urođenu snagu ili karakter da se borimo ili ne. Mislim da sportisti, oni koji su došli do profesionalnog nivoa imaju tu urođenu želju za dokazivanjem veću nego drugi. Ipak, ključan faktor je posvećenost treningu i istrajnost u tome da se dođe do vrha. Da bi se postao šampion put je veoma dug i neophodni su ogromna volja, želja, istrajnost i odricanje“, rekao je Mandić i dodao:
„Mnogo toga se mora žrtvovati, slobodno vreme, neke sitne radosti koji su ljudima uobičajene nama nisu dostupne. Svi vide naše uzdignute ruke nakon neke pobede, ili odličja koja sijaju na grudima nakon nekog takmičenja, ali ne razmišljaju kako ste do toga došli i koliko je bola i energije uloženo u sve to. To se ne postiže za samo desetak dana koliko traje jedno takmičenje, za to je potreban ceo život“.
Milan Aleksić u svojoj opservaciji ide korak dalje.
PROČITAJTE JOŠ
„U sportu ne postoji prošlost u smislu da kad nešto osvojiš to ti po prirodi stvari sleduje na sledećem takmičenju. Zato stalno ističemo da prošlost u sportu ne postoji. Jednostavno od prošlosti se u sportu ne živi. Medalje nisu garant za uspešnu budućnost. Ako ne radiš neceš osvojiti ništa, zato je motiv da guraš sebe napred iznova i iznova presudan. O uspesima može da se priča jedino kad se karijera završi, dok si igrač moraš samo da gledaš napred. Vrlo je surovo, kad nisi prvi padaš u zaborav, jer na tvoje mesto je došao neko drugi. Bez motiva i rada to ne može da se postigne. I verujte na reč, nije to nimalo lako.“
A kako u ovako otežanim uslovima svaki od njih pojedinačno pronalazi motivaciju:
„Pokušao sam da iz svega što se dešava oko nas izvucem nešto pozitivno. Rekao sam sebi da ovo može da bude prilika da se u potpunosti regenerišem i fizicki i psihicki od napornih sezona i utakmica godinama unazad. To mi je pomoglo da ostanem pozitivan. Sa druge strane, kao po automatizmu prilazim svakom treningu u kucnim uslovima. Jer, svestan sam ako ne budem radio na sebi da ce povratak u bazen biti veoma težak i redovnim treningom želim sebi da pomognem“, kaže Sava Randelović.
Mandić u glavi ima samo jedan cilj za koji kaže da mu je dovoljan pokretač.
„Potrebno je mnogo doslednosti i discipline da bi se sa pođednakim žarom treniralo, pre svega zbog činjenice da još niko nema predstavu kada ce se situacija normalizovati. Vlada potpuna neizvesnost i zato ništa ne može da se planira. Ali, kroz glavu mi stalno prolazi samo jedna misao, a to je da su sledeće godine Olimpijske igre i to je ono što mene pokreće. Imaćemo godinu dana više da se za to pripremimo, i ja to želim da iskoristim na najbolji mogući način. To je moja pokretačka snaga. Olimpijske igre kao najveća svetska smotra sporta su nešto čemu sam maksimalno posvećen, za to se trenira ceo život i ja želim da budem potpuno spreman.“
Kako provode slobodno vreme koga je bilo veoma malo prethodnih godina, je bilo posebna tema.
„Čitam mnogo više nego obično. Pogledao sam mnogo filmova, sigurno više nego u poslednje tri godine zajedno. Trenutno čitam knjigu „Solun, grad duhova“, knjiga koja govori o hrišćanima, muslimanima i jevrejima, njihovom odnosu u ovom grčkom gradu kroz pet vekova otomanske imperije“, kaže Prlainović.
I Sava Randelović imao je svoju preporuku.
„Moram da priznam da spavam znatno duže nego inače i to mi baš prija. Vreme uglavnom provodim čitajuci motivacionu literaturu. Najviše mi se dopala knjiga „Pazi kojeg vuka hraniš“, sastavljena je iz više priča, govori o sreći, puna je korisnih saveta, i upućuje na to da se ne osvrćemo na prošlost već da samo idemo napred i da se sve i te kako dešava s razlogom. Toplo je preporučujem jer će doprineti svaćijoj instant motivaciji“.
Recept kako ostati motivisan u ovoj nesvakidašnjoj sitiaciji ima i Aleksić.
„Ovo vreme kod kuće treba da se iskoristi na pravi naćin, da se rade stvari za koje nismo imali vremena ranije i u tome pronaći zadovoljstvo i lično ispunjenje. Najbolji način da se održi motivacija je postavljanje kako malih, kratkoročnih ciljeva, tako i dugoročnijih planova. Težiti njihovom ispunjenju je zapravo najbolji motiv“, konstatovao je Aleksić, a potom je poentirao Prlainovic:
„Nisam shvatio tragično ovo što se dešava, jer sam baš u ovom periodu zapravo i pronašao neku novu motivaciju. Mnogo sam razmišljao o vremenu provedenom sa bližnjima i toj vrednosti. S obzirom da je ovaj perod nesvakidašnji iskorak iz svakodnevnice, pokazao se kao odličan trenutak u kome motivaciju pronalazim u želji za potencijalnom promenom fokusa nakon što se sve ovo završi. Treba izvuci pouke, krenuti napred pozitivnim mislima i postaviti sebi neki novi cilj“.
Za ljubitelje sporta i vaterpola i svim navijačima u Srbiji, naši vaterpolisti imali su jedinstvenu poruku.
„Da se čuvaju i pre svega ostanu zdravi. Da održavaju fizičku kondiciju, jer je to u ovako teškim momentima veoma bitno za psihu i deluje kao sjajna antistres terapija. Za sportske događaje ćemo morati da se strpimo još malo, ljudi će se još više uželeti utakmica, a mi vaterpolisti ćemo se potruditi da ih obradujemo još koji put“, poručili su uglas Prlainović, Aleksic, Mandić i Ranđelović.
Kao i svi veliki šampioni kada se nadu pred preprekom, i ovi vaterpolisti u ovom izazovnom periodu primenjuju iste vrednosti koje dele sa UNIQA osiguranjem, koje su zajedno razvijali u reprezentaciji kao saigrači, a koje im pomažu da ostanu motivisani kod kuće.
Istrajnost, posvećenost, vera u uspeh i vehcno pitanje – šta možemo da uradimo bolje?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar