Dejan Savić, selektor vaterpolo reprezentacije Srbije, na početku olimpijske godine osvrnuo se za Nova.rs na ambicije "delfina" u Tokiju, ali i probleme sa kojima se suočava jedan od naših najtrofejnijih sportova.

autor: Ivan Džodić

Vaterpolo reprezentacija Srbije je od Savićevog dolaska na selektorsku funkciju ostvarila niz neverovatnih uspeha. Okitili su se „delfini“ brojnim priznanjima među kojima su zlata na svetskim i evropskim prvenstvima, u Svetskoj ligi i Svetskom kupu, ali i najsjajnijom olimpijskom medaljom, prvi put u istoriji.

Sjajni rezultati podigli su lestvicu, pa su oči sportske javnosti uprte u vaterpoliste i mesecima pre polaska za Japan. Iako su „delfini“ već upisani na imaginarne spiskove donosilaca medalja iz Zemlje izlazećeg sunca, Savić naglašava da nema opuštanja.

„Ova generacija je možda najveća koja je ikad hodala planetom. Svojim ponašanjem, žrtvovanjem i svim što ide uz vrhunski sport daokazali su da su šampioni. Time se ujedno i stavlja tačka na pitanje motiva jer se on kod vrhunskog sportiste ne dovodi u pitanje. Ovi igrači imaju dovoljno motiva za sve jer su pre svega veliki dečaci u telima odraslih ljudi koji i dalje vole da se igraju, ali poseduju i zrelost i iskustvo koji su neophodni“, počeo je Savić razgovor za portal Nova.rs.

Selektor aktuelnog olimpijskog prvaka, svestan kvaliteta njegove selekcije, prihvatio je odbranu trona kao podrazumevani cilj.

„Sasvim je normalno da reprezentacija Srbije na Olimpijske igre u Tokiju ide sa najvišim ambicijama. Olimpijske igre su cilj svakog sportiste, a dodatnu obavezu za nas predstavlja zlato iz Rija koje branimo, ali i uloga favorita koju smo sjajnim rezultatima u prethodnih pest godina stekli i koju je potrebno opravdati. Naravno, iz meseca u mesec, odnosno iz takmičenja u takmičenje uloga favorita se smanjuje ukoliko gledamo rezultate, ali ne i prikazanu igru. Imamo volje, želje i snage da izađemo na megdan svim reprezentacijama i da pokušamo da odbranimo zlato.

Promene otežavaju rad na duže staze

Učestale promene pravila u samom vaterpolu dodatno otežavaju rad na duže staze i projektovanje generacija za budućnost, što je Savić slikovito ovjasnio paralelom u odnosu na Olimpijske igre u Sjedinjenim Američkim Državama.

„Od Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine u vaterpolu se dogodilo šest drastičnih promena što znači da se izmene pravila dešavaju na svake četiri godine. Kroz taj period najvažniji segment vaterpola postala je snaga, odnosno izdržljivost, dok se veština izgubila. Teži se ka tome da se ubrza igra, a promene primoravaju na adaptaciju po pitanju metodologije rada. Kad se sagleda trend promena, ukoliko na primer danas počnete da primenjujete određenu metodologiju radeći sa decom 2006. godišta, ulazite u sistem koji će za šest godina, kad postanu prvotimci biti već zastareo. Definitivno moramo da imamo pogled u budućnost i široku amplitudu rada i predviđanja“.

Uprkos činjenici da srpski vaterpolisti već decenijama donose osmeh na lice sunarodnicima, uspesi „delfina“ nisu prepreka za zlurade komentare i potcenjivanje uspeha, kojih, istini za volju, ima u malom broju.

„Zli komentar da vaterpolo igra tri ili pet država me veoma nervira. Takav stav dolazi od ljudi koji nisu ni pokušali da budu prvi ili najbolji u nečemu. Ne želim da poredim sa drugim sportovima, ali je dovoljno da pogledate Sjedinjene Američke drave u košarci, dominaciju Đokovića, Federera i Nadala u tenisu, ili svetske prvake u fudbalu u poslednjih 60 godina“, istakao je Savić i dodao:

„U Japanu će se sastati 12 najboljih ekipa, naravno da ima autsajdera, ali u četvrtfinale dolazi osam najboljih timova, pretendenata za presto. Svesni smo svega i kad budu izvučene grupe svim silama počinjemo pripreme. Naravno, mnogo toga zavisi od kostura takmičenja, a to što smo navikli javnost na uspehe nas ne dotiče. Stari je odgovor da smo sami sebi najveći neprijatelj i da sami sebi znamo da napravimo najveći problem“.

Paralelno sa borbama koje vode srpski vaterpolisiti svoju bitku bije i srpski vaterpolo koji je uprkos uspesima reprezentacije iz godine u godinu u sve većim problemima.

„Sve je teže postati profesionalni sportista. Ova generacija je poslednji izdanak starog sistema u kojem je uvek bilo problema, ali ne koliko i danas. Susrećemo se sa ozbiljnim poteškoćama, od uslova rada, do ravnodušnosti dece koja ne žele da se bave sportom. Omladina ne prilazi sportu sa očekivanom ozbiljnošću, a tu moram da spomenem i problem stava roditelja i struke koja mora da vodi računa o prilagođavanju trenutku“, uprkos ne ba šidealnoj slici, Savić je optimista.

Neminovna smena generacija

Na Olimpijske igre u Tokiju srpska javnost gleda kao poslednji korak u smeni vaterpolo generacija, a Savić je promene okarakterisao kao neizbežan deo ciklusa.

„Nismo jedini koji prave smenu generacija. Promene su sastavni deo života, odnosno sportskog procesa. To su neminovnosti na koje smo spremni i ono što znamo je da smo ozbiljnim radom i strategijom već napravili određene korake ka generaciji koja će učestvovati na Olimpijskim igrama 2024. godine, a možda čak i četiri godine kasnije“, otkrio je selektor vaterpolo reprezentacije Srbije.

U svom stilu, borca, osobe koja se ne predaje pred problemima odmah predlaže rešenje:

„Siguran sam da možemo da ublažimo probleme jer ih rešavamo u letu. Definitivno mora da se promeni pristup problemu i da se svi sportovi stave pod jednu kapu jer su svi u teškoj situaciji. Neophodno je da se napravi nacionalna strategija koja bi ublažila poteškoće koje bismo kasnije svi zajedno rešavali“.

Ipak, rešenje problema nije samo na ljudima u VSS i klubovima, jer slični problemi zadesili su i ostale sportove, a glavna borba vodi se na polju njihove popularizacije.

„Savremeno doba i trendovi utiču da je sve manje dece na bazenima i terenima što je veoma loše. Ne možemo da se borimo sa tim, ali u određenoj meri možemo da se prilagodimo. Deca više ne maju svestranost i veoma su ravnodušna. Sa druge strane, uslovljavanje deteta da se bavi sportom nije rešenje jer ono mora da se igra kroz sport. Ne samo da jača telo i duh, već i da uživa, a od malih nogu decu uče ozbiljnom profesionalizmu zbog čega imamo sve manje igrača, lošu selekciju i problema sa strukom jer tekući problemi i svakodnevica utiču na rad trenera“, rekao je Savić.

Na niz uzročnika glavobolja i bolnih tema svih ljubitelja vaterpola nadovezuju se problemi u klupskom vaterpolu. Dejan Savić, na pomen Partizana, kluba u kojem je ponikao, nije se trudio da prikrije tegobu i žal zbog problema u kojima se nalaze crno-beli, ali i klupski vaterpolo uopšte.

Vaterpolisti primer zdravog odnosa na Balkanu

Vaterpolisti na Balkanu važe za najbolje ambasadore, a primer odnosa „delfina“ sa kolegama iz Hrvatske i Crne Gore neretko se spominje u pozitivnom kontekstu.

„Nikad nismo gledali ili tražili momenat odgovornosti kako bismo pokazali dobru nameru. Jednostavno smo tako vaspitani, i jedni i drugi. Sa obe strane postoje ljudi koji normalno razmišljaju pogotovo u današnje vreme kad je dovoljna jedna šibica da zapali sve i da bukne požar. Vaterpolo je primer normalne i realne situacije, bez zle krvi“, rekao je Savić.

„Situacija u klupskom vaterpolu je katastrofalna i predstavlja pravu propast. Primer Partizana je stravična negativnost koja je nažalost realnost. Postoje ljudi koji bi trebalo da pokušaju da sve to dovedu u red. Naravno da je to teško i da je znatno lakše reći nego uraditi, ali je neophodno pristupiti radu“, istakao je Savić i u dahu nastavio:

„Sve što se dešavalo nije urušeno preko noći već godinama, ali rešenje mora da postoji. Dovoljno je samo da se okupe određeni ljudi i pristupe problemu. Celokupna zbrka oko klubova može da se reši ozbiljnom kategorizacijom sportova koji donose medalje i podrškom Republike Srbije. Spominjao sam toliko puta da sam i sebi dosadio, ali ću ponoviti da je možda rešenje da se preuzme model Mađarske“.

Selektor Srbije i rekorder po broju utakmica odigranih za nacionalni tim imao je spreman odgovor i na pitanje da li je neophodno da se njegovi bivši saigrači više uključe u rad i preuzmu odgovornost.

„Mi smo navikli da preuzimamo odgovornost i da rešavamo probleme, ali je stvar u manjku ljudi jer postoji momenat koji se zove razočaranje u sistem ili u život i on uzrokuje odbijanje pravog rada. Definitivno mora da se napravi tim, nađe zajednički interes i na vrhu te piramide interes Vaterpolo saveza Srbije ili klubova kad je u pitanju klupski vaterpolo“.

Dodatni problem, iz perspektive stratega „orlova“ je činjenica da uslovi koje nudi domaći vaterpolo ne mogu da se porede sa klupskim.

„Nemamo osnov da zadržimo igrače i trenere u zemlji. Kad se pogleda trenutno stanje u Super ligi vidimo da su svi igrači u suštini juniori. Takva situacija zahteva promene. Ljudi idu trbuhom za kruhom i učestvujemo u izvozu znanja umesto da znanje ostaje u Srbiji i da se množi. Trenutno na spisku A reprezentacije postoji 28 igrača od kojih su 22 u inostranstvu što mislim da nema nijedna reprezentacija i takve okolnosti utiču na razvoj mladih igrača koji bi se znatno bolje razvijali da rastu uz vrhunske vaterpoliste kao što su Prlainović, Mandić, Filipović, Pjetlović i ostali, a pogotovo ukoliko bi ih trenirali stratezi koji su zaista svojim radom i znanjem zaslužili da odu u inostranstvo, ali bi bili od velike koristi ukoliko bi se vratili i pomogli stvaranju igrača, ali i sistema“, naglasio je Dejan Savić.