Podeli:
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Božidar Maljković, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i trofejni trener, za Nova.rs je prvi put otkrio zašto je napustio košarku, a otvoreno je pričao i o pripremama za odložene Olimpijske igre, Japanu kao državi, trenutnoj situaciji u košarci, Evroligi, dešavanjima u FIBA.

autori: Žikica Babović i Nebojša Todorović

Košarka je (bila) njegov život. Lopta ga je od 1971. godine vodila od Ušća preko Radničkog, Stare Pazove, Crvene zvezde, Jugoplastike, Barselone, Limoža, Panatinaikosa, Pariza, Unikahe, Reala, Baskonije, Lokomotive Kubanj do Cedevite kao krajnje destinacije 2012. Osvajao je titule prvaka Španije, Grčke, eks Jugoslavije, Francuske, bio je i četvorostruki šampion Evrope sa tri kluba – sa klubom iz Splita 1989. i 1990, sa Limožom 1993. i tri godine kasnije sa PAO.

PROČITAJTE JOŠ

Morao je da ostavi košarku i da se bavi “manje” zahtevnim poslom – da brine o celom srpskom sportu kao prvi čovek OKS od maja 2017. Maljković je svakako čovek sporta, bez koga ne može, pa je u doba vanrednog stanja prelazio pet-šest kilometara u šetnji po stanu.

U intervjuu za Nova.rs biranim rečima priča o narandžastoj lopti i igri pod obručima, priseća se trofejnih dana širom Evrope, na poseban način prepričava doživljaje iz Japana, govori o Novaku Đokoviću, nerešivom sukobu Evrolige i FIBA, bivšim đacima, dotakao se i fudbalskog terena, a brojne anegdote prvi put je obelodanio…

Da li vam je ovo bio najčudniji period, dva meseca bez sporta i aktivnosti?

“Jeste, i ne samo meni, već svima nama. U kontaktu sam sa mnogo ljudi iz vrhunskog sporta, potpuno je sličan osećaj kao da vozača Formule 1 prebacite u fotelju i nema kretanja. To je najbolje poređenje. Meni nije mnogo teško palo, kad hoću i kad radim, jako sam disciplinovan. I to sam tražio od mojih igrača, vrhunsku disciplinu. Neke stvari dozvoljavam, neke ne. U svim pravilnicima klubova u kojima sam bio, zabranjeno je igračima bilo idu iz tog mesta, Split, Barselona, Atina, Limož, bez moje dozvole. Pametni i dobri Luka Pavićević, pošto nije imao letnju odeću a stiglo je leto, otišao je sa ocem u Podgoricu da ja ne znam. Neko to odozgo gleda sve, doživeo je strašnu nesreću iz koje mu je i onaj ožiljak na glavi. To je jedan primer zašto to nisam dozvoljavao. Takođe, ako idemo negde kao tim, isto tako se svi zajedno i vraćamo. Dešavalo se da dođu roditelji da odvezu igrače, to nikad nisam dao. U sportu ne možete da prođete bez vrhunske discipline. U sportu nema demokratije, ima van terena. Na treningu svako može nešto da kaže, da me pita, kad digne ruku onda zaustavimo trening, jer u svakom trenutku mora da im bude jasno šta se od njih traži”, priča Maljković za Nova.rs.

Svima je u glavi slika kad ste pored terena i kako dođe do te promene – trening, putovanja, utakmice, pa funkcija predsednika Olimpijskog komiteta Srbije?

Prvi sam ulazio u halu i poslednji izlazio

Prisetio se Maljković i trofejnih trenerskih dana, odnosno kako se gradio put od istih.

“Navikao sam na disciplinu, prvi sam ulazio u halu i poslednji izlazio nje. Bio sam u sedam zemalja i nikada nisam zakasnio na trening, nikad. Treba pričati s doktorima, kakvo je stanje svakog igrača, pa kad se završi da analiziramo trening i mislimo na sutra, ceo ciklus treninga. Meni zato ovo sve u vreme koronavirusa nije teško palo”, priznaje Maljković.

“Teška je to promena. Trenerski posao je mnogo stresniji, iako i ovde ima problema. Vodim računa o 42 sporta, njihove ambicije i karakteri su različiti. Ali, radim na isti način kao i u košarci što se tiče posvećenosti i provedenog vremena na poslu, po ceo dan. Kod vrhunskih igrača postoji spontani osećaj krivice kad se izgubi. Mali kažu da visoki nisu skakali, visoki kažu da nisu dobijali loptu, krila su negde između. Kad se radi o toj podeli krivice, svako uzme parče za sebe, ali na tebe (trenera prim.aut) ide sve. Pa se jedeš iznutra, analiziraš gde si pogrešio u toku utakmice, da li je trebalo da pređem na zonu, da li sam previše vremena dao Peri a Jova bi to bolje odigrao, akcije u napadu nisu bile adekvatne… Na tebe pada sve, a na njih ponešto. Moram reći da naši i američki veliki igrači na sebe uzimaju veliku krivicu, i dobar deo naše krivice. Doživljavao sam da Majkl Jang, jedan od najboljih koje sam trenirao, pogne glavu, od stida neće da me gleda i kaže: ‘Kouč, sramota me kako sam odigrao’. I sve patikama udara o parket toliko da skoro isčupa onu pločicu parketa. Znao sam da će posle minumum 30 poena postizati, Benetonu je dao i 45, posle takvih kriznih momenata. Veliki naši igrači kao što su Dejan Bodiroga, Saša Đorđević, Predrag Danilović, i ostali, njih je mnogo lepo imati, jer je tvoj život lakši kada si na klupi a oni na terenu. Ja sam imao tu sreću, da sam imao te velike igrače na terenu, koji ti olakšaju i posao i život, a samim tim i tvojoj deci, jer dođeš kući raspoložen, a oni su najzaslužniji jer tvoj tim funkcioniše ili što nisi izgubio u produžetku”.

“SIN SAM JEDINAC, ZBOG MAJKE SAM ĆUTAO ZAŠTO SAM OSTAVIO KOŠARKU”

maljković
Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Čini se da vam košarka mnogo nedostaje?

“Do sada nikad nisam govorio, zašto sam defakto ostavio trenerski posao, a to je bilo zbog ugradnje stenta. Zato što sam imao majku do skora, do pre 10-tak dana, a ona to nije znala. Preminula je u 91. godini… Svi su me pitali što sam ostavio trenerski posao, a zbog nje nikad nisam hteo o tome da govorim. Imao sam problema sa zdravljem, ugrađen mi je uspešno stent na ‘Dedinju’ i sada to mogu da kažem, jer mi majka više nije živa i zato sam ćutao o tome sve ove godine. Ostavio sam košarku zarad zdravlja, ali nisam hteo da ona to zna, sin sam jedinac. Ipak, ne bežim od toga, svi moji prijatelji znaju da ga imam, jedan, a imam prijatelja koji ih ima 13, to je život…”

Je l’ očekujete da će stres u narednih godinu dana biti najveći otkako ste na ovoj poziciji, zbog posledica koronavirua i odlaganja, odnosno isčekivanja Olimpijskih igara? Budžeti su se ispraznili, da li će biti manje novca ili ćete se izboriti za sva potrebna sredstva pred Tokio 2021?

“Očekujem da će Srbija krenuti putem preostalih 205 zemalja koje u svojim budžetima imaju Olimpijski komitet kao važnu stavku. Takmičenje na Igrama i dobre partije su jedna vrsta suvereniteta te zemlje. Nadam se da nećemo imati velikih problema. Moje i jeste da se bavim ‘visokom politikom’, i da tražim novac za sve naše sportiste. Moram da kažem da sam ja ‘težak’ volonter, ne običan, i često iz svog džepa plaćam, a ovo nije žalopojka. To sve radim sa zadovoljstvom. Novac moramo da imamo, na ovaj ili onaj način. Za sada je sve to dobro funkcionisalo zahvaljujući, moram da kažem, iako nije popularno, ali je istinito, predsedniku Aleksandru Vučiću i Siniši Malom. Hoću da verujem da će biti i bolje nego do sada. Nisam član nijedne partije, nisam nikad bio, a svi su mi direktno nudili i ne verujem da neću ući ni u jednu partiju. Ali, kod kuće sam navikao kad mi neko doda času hlane vode, ili na ulici, ili dok sedim sa vama, da kažem – hvala. Zato se njima zahvaljujem, jer su mi pomogli u najtežim momentima. Ako odete u posetu svih 206 članica Međunarodnog olimpijskog komiteta, najlepše zgrade u tim zemljama su zgrade Olimpijskog komiteta, remek dela, muzeji”.

Koliko ste zadovoljni stanjem i pozicijom Olimpijskog komiteta?

“Mi smo ovde imali problem da ruševinu od zgrade dovedemo u ovo stanje, a pre 10-tak godina bili su ljudi izbacivani, pa je Dragan Kićanović, moj prijatelj, rekao da će ovde da se zapali, jer mu je direktno predsednik države rekao da treba da se isele. Toliko se poštovao Olimpijski komitet. Još nisam zadovoljan položajem u našem društvu, država treba sistemski to da reši i da Olimpijski komitet bude krovna organizacija, kao i u svim zemljama, nadam se da ću se izboriti za to”.

“MNOGO VERUJEM NOVAKU ĐOKOVIĆU SVE ŠTO KAŽE”

Foto: Twiiter/OKS

Da li će se Olimpijske igre u Tokiju sledećeg leta održati u zakazanom terminu?

“Bio bih strašno neozbiljan i bilo bi me strašno sramota samoga sebe, kada bih odgovorio na to pitanje. To niko ne zna, ni najveći lekari sveta, naučnici. Ako nas ova boleština pusti, imaćemo Olimpijske igre, ako nas ne pusti, nećemo imati. Šta ćemo da radimo sa vakcinom? Strašno verujem Novaku Đokoviću, i ljudski i sportski. Nije dobro prevedeno sa srpskog na srpski ono za šta su ga posle napali. Imam veliko poverenje u tog momka, jer je u nekim stvarima postao avangarda. Recimo kada je ishrana u pitanju. Ako je on rekao da će dobro da razmisli da li će se vakcinisati, onda i ja tako mislim. Kada budemo imali sve informacije i mozaik u kojem ne fali nijedna kockica, donećemo odluku. Bez obzira koliko to nekome smešno zvučalo, znam da svakodnevno radi na svom usavršavanju”.

Konj s hvataljkama za Mira Cerara

O posebnosti Japana pričao je Maljković i kroz primer Mira Cerara, jugoslovenskog atletičara i olimpijskog šampiona.

“Na jednoj promociji u Belom dvoru držali smo govor japanski ambasador i ja, a kada sam sišao s bine dočekao me je Miro Cerar, šampion u konju s hvataljkama. I ispriča mi šta su mu Japanci napravili. Pozvali su ga u goste i poslednji dan pre povratka u Ljubljanu kažu mu da imaju mali poklon za njega i smeju se. Poklonili su mu konja s hvataljkama na kojem je osvojio olimpijsko zlato 1964. godine. Oni su sredili prevoz sve do Ljubljane, kaže mi Miro samo što nije pao u nesvest. To je bio sportista vrlo sličan Đokoviću. I sad će mu ta uspomena ostati praunicima u kućnom muzeju”.

Novak Đoković je rešio da ne nosi zastavu Srbije u Tokiju, jer je tu olimpijsku čast već imao i želi da je prepusti nekome drugom?

“Postoji uži krug sportista koji bi mogli da nose zastavu. Nismo još o tome razmišljali, niti razgovarali, ali sve odluke donosimo kolektivno. Svi smo znali da Novak neće prihvatiti, ne zato što ga to ‘smara’, nego zato što je takav čovek, iako smo ga dočekali s tom idejom. Rekao je da je tu sreću doživeo u Londonu i da želi da neko drugi ima u svom CV tu čast i to veliko zadovoljstvo. Najveći stresovi njegovi, a oni su strašni, pa najveća veselja, porazi posle kojih su noge i ruke krvave od žuljeva, da li ste ikad čuli njegovu pogrešnu izjavu? Nikad. Sve su pune rezona i logike. I zato ga posebno poštujem, takvog sportistu do sada nismo imali koliko ja pamtim”.

Sada se ispostavlja da dopingovani sportisti mogu da se kvalifikuju za Igre pomeranjem termina takmičenja?

“Naravno da to nije dobro, ali znam da MOK na čelu sa Tomasom Bahom o tome mnogo vodi računa. Isto tako znam da ti koji ‘mućkaju’ epruvete i rade to, idu ispred vremena, ispred medicine u datom trenutku. MOK veliku pažnju poklanja tome i ulagaće da svi budu isti, na tome se posebno insistira. Pogotovo posle slučaja sa dopingom ruskih sportista. Kao što ne postoji brava koju lopovi ne mogu da otvore, tako i ovde isto neki genijalac ide ispred vremena. Pokojni policajac Bižić bio je moj kućni prijatelj, kaže svojevremeno meni kako su mislili da sve znaju o obijanju kola. I onda klinac sa treće godine elektrotehnike dođe dole kod njih u Bulevaru despota Stefana i otvorio im je bravu na svakom automobilu pred njima. Tako i ovde isto, lekari verovatno misle da sve znaju, ali očito ne znaju jer postoji supergenije koji uradi tako da sportista ne bude pozitivan.

“U JAPANU 12 SRPSKIH JELA I NAJBOLJA RAKIJA ZA DOČEK”

Kakva je situacija u Japanu sa organizacijom Igara?

“Još početkom marta smo osetili da se ‘ljulja’ Tokio, u stalnoj vezi smo bili sa MOK-om, i videli da su šanse da se održi sve slabije i slabije. Držali smo to za sebe, ali su i naše izjave obavijene ‘maglom’ govorile da Igara ovog leta neće biti. Svetska zdravstvena organizacija dala je garancije Japanu, koji je za mene najorganizovanija, najozbiljnija država 100 odsto. Ako dođe 11.700 sportista na jedno mesto, gotovo je, javiće se virus ponovo i šta ćemo onda? Da ne govorimo o milionskoj publici… Tog momenta pametni ljudi, Japanci, kažu da Olimpijskih igara nema 2020. godine, što je džentlmenski potez, znajući da su do tog momenta uložili 12 milijardi evra”.

Oduševljeni ste Japanom?

“Bili smo u Japanu, šef misije Damir Štajner i mi ostali, dva-tri puta. Olimpijske igre su mogle da počnu već tada, sve je bilo spremno. Oni su jedino hteli da izmeste maraton na sever zbog velike temperature, jer se očekivalo 37 stepeni u to vreme. Sve ostalo je bilo spremno. Jedna super zemlja. Trebalo je da naša basket 3×3 ekipa u gradu Karatsu, koji je dva sata avionom od Tokija, ima predolimpijski trening kamp, da se aklimatizuje i sve što je potrebno. Poslali smo i našeg čoveka tamo da pregleda šta treba, rekli smo da ne tražimo nikakav novac, samo je jedini problem bio prevoz. Štajner je otišao tamo, došao je do opštine i nije mogao da veruje šta ga je sačekalo – crveni tepih, deca s srpskim zastavicama, 12 srpskih jela i najbolja rakija, mislim da je iz čačanskog kraja. Oduševio se objektima i na kraju su mu poručili ‘samo recite vašem predsedniku da mi plaćamo ceo put’. Eto kakav je to narod, toliko o Japanu”.

Njihovi gubici su ogromni, 12 milijardi evra, a biće im godinu dana i prazni stanovi u olimpijskom selu?

“Napravili su 20.000 stanova u selu, koji su planuli u prodaji, i 22. septembra ove godine je trebalo ljudi da se usele – ne mogu. Zato Japan ogroman novac gubi kako bi to nadoknadio, kasne godinu dana sa useljavanjem i zato plaćaju velike penale. Ovo je neman koja dođe u sto godina, da li će da ostane duže… Na osnovu onoga što čitamo, a nismo glupi, sve manje i manje znamo. Ono što je rečeno da je sigurno, za pet dana nije sigurno ili za mesec dana nije tako. Mnogo je nepoznanica… Znaćemo ko je ovo ‘zamesio’ kad sve prođe i kad budemo uzimali kredite od neke države, oni će biti ‘krivci'”.

“I ZVEZDA I PARTIZAN TREBA DA IGRAJU EVROLIGU”

Foto: Vanja Keser/Starsport

Kako onda da se igra košarka, jer Evroliga, na primer, insistira da završi sezonu na parketu?

Kukoč: Šjor Boža, znate šta igram?

Ispričao je Božidar Maljković i anegdotu u vezi sa Tonijem Kukočem dok je igrao za Čikago.

“Kukoč je hteo da ode u NBA bez izgubljenog finala u Evropi, i svako je dobio od kadeta do prvog tima. Izgubio je jedno samo, od mene kada je igrao za Beneton, a ja sam bio trener Limoža u finalu 1993. godine. Plakao je kao dete zbog toga… Jedini je igrač koji je pokrivao svih pet pozicija, voleo sam da ga stavljam na plejmejkera kad je rešeno. Jednom me je zvao iz Čikaga i kaže ‘Šjor, Boža, znate šta igram? Plejmejkera, ono što ste me vi terali da igram’. Čovek je osvojio tri šampionska prstena, to sve govori”.

“Imamo tri takmičenja, Evroligu, Evrokup i ABA ligu. Iza prva dva stoji jaka institucija, kao što je Endesa u Španiji gde je dat veliki novac. One imaju čvrsta pravila i kod njih nema hoću-neću, nego će biti kako oni kažu. U Španiji se sada vodi rat, jedni hoće ovo, drugi turnir na Kanarima, treći u Andoru, igračima se ne igra, Amerikanci neće da se vrate… Skoro sam pričao sa Duškom Ivanovićem i Svetislavom Pešićem da jednom u 100 godina možemo da prekinemo takmičenje. I to je stav Barselone, oni kažu ‘mi smo prvi na tabeli, ne treba nam titula, ajmo da prekinemo, prema tabeli da se ekipe plasiraju u Evroligu i Evrokup. Ako imamo ‘problem’, neka igraju majstoricu na neutralnom terenu bez publike i reši se ko će u evropsko takmičenje’. Hajde jednom u životu da razmišljamo o igračima, da ih odmorimo. Da jednom u životu izbegnemo više od 300 operacija po sezoni koliko je španska liga imala dok sam još ja bio trener, sada je sigurno i više. U NBA je to lako, imaju pet meseci između sezona da se usavršavaju, odmore i vode računa o zdravlju. Mi ovde to nemamo, završimo naporne lige, ima najviše 10 dana odmora i onda ojha, na planinu, pripreme, radimo naporno, govorim o eks Jugoslaviji i Srbiji, i samo raubujemo te igrače. U Evroligi će biti kako oni kažu i u Evrokupu, Jadranska liga nema taj autoritet, njoj treba novi Radomir Šaper ili neko kao Dejvid Štern, ko će svojim autoritetom reći – ne može da se igra”.

Da li teoretski postoji mogućnost da se u ABA ligi primeni ta Barselonina ideja – ne treba nam titula i ide se prema redosledu u Evropu?

“Saglasan sam sa izjavama predsednika Crvene zvezde i Partizana, Nebojše Čovića i Ostoje Mijailovića, da ABA liga treba da da ima dva predstavnika u Evroligi. Zbog najbogatije istorije košarke sa ovih prostora, zbog najvećih trenera i igrača, NBA igrača koji su odavde. Ta dva kluba moraju da budu u Evroligi kao najbolji s ovih prostora, jer boljih nema, to je kao da zaboravljate istoriju. Koliko je igrača odavde osvojilo titule i bilo u NBA? Kada bismo uspeli sve Zvezdine i Partizanove pehare da donesemo, bila bi puna dva terena. Mnogo smo mi dali evropskoj i svetskoj košarci”.

Čak i da zanemarimo nesporne trofeje, na utakmicama naših klubova bilo bi 15-20.000 navijača, drugi mogu da sanjaju o takvoj poseti. Kako to nije interesno tržište, da li su Evroligi finansije toliko u prvom planu?

“Jesu. Evo, da igraju Zvezda i Partizan Evroligu, bila bi puna Arena i zalažem se za to. Rekao sam Đordiju Bertomeuu, od Milana do Atine nemaš nijednog evroligaša, da li je to normalno. I on ćuti, verovatno se i naljutio. Sedeli smo u restoranu na Novom Beogradu, bio je Saša Đorđević sa nama kada sam mu to rekao”.

“AKO MOJI BIVŠI IGRAČI NEMAJU POTREBU DA RUŠE FIBA REVOLUCIJOM…”

danilović rađa
Predrag Danilović i Dino Rađa; Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Koliko je realno da u ovoj situaciji zaživi eventualno proširenje Evrolige?

“Najpre treba ljudi u Srbiji da se zbliže, da naprave delegaciju i da traže prijem kod Bertomeua, da čuje šta misle ljudi na ovom prostoru. Da sednu i razgovaraju, ovako ne znamo šta on misli. Nemamo jaku FIBA, već deorganizovanu i taj sukob (FIBA – Evroliga) je nemoguće rešiti. Sve moji bivši igrači su vodeći ljudi košarke u regionu… U Makedoniji je predsednik saveza bio Petar Naumovski, moj igrač, sada je Pero Antić. Ovde je Saša Danilović, u BiH je Mirza Teletović, bivši NBA igrač koga sam trenirao u Baskoniji. U Hrvatskoj su Dino Rađa i Stojko Vranković, u Sloveniji je Raša Nesterović, još jedan bivši NBA igrač. Idemo dalje, Arvidas Sabonis je predsednik saveza Litvanije… I ako oni ne osećaju potrebu da ruše FIBA revolucijom, što bi to bio moj interes. I svi oni misle isto, da FIBA ne radi dobro, i ne volim da pričam o FIBA. Čuo sam da je novi generalni sekretar, Grk Andreas Zaglis, dobar dasa. Znate ko radi dobro? Aleksandar Čeferin, predsednik UEFA, on radi odlično. Poznajem ga dobro, on je za taj posao. Svakog hoće da sasluša, perfektan intelektualac, spreman da odluči, veliki advokat, ne gubi sporove. Okružio se dobrim ljudima, odlično rade posao.

Nedavno je preminuo doktor CSKA iz Moskve Roman Abželilov (44) zbog koronavirusa, kako onda da se misli o košarci, da se ekipe vrate na parket i da završe sezonu?

“Teško će biti i šta ako se u međuvremenu pojavi još neko zaražen. Šta ćemo onda? Evroliga hoće da se igra i da se sezona završi na terenu, ali pitanje je šta ćemo ako se vrati virus. Niko neće da prihvati da snosi odgovornost”.

Beograd je kandidat za završnicu sezone, kakve su šanse da je dobije?

PROČITAJTE JOŠ

“Učestvovao sam pomalo u kandidaturi Beograda da dobije završnicu Evrolige, razgovarao sam sa ljudima iz Efesa, Reala, Barselone, Baskonije gde je moj igrač Duško Ivanović sada trener. Beograd ima realne šanse, na papiru niko ne može da pruži bolje uslove. U njihovom dopisu stoji da dolazi 5.000 ljudi ukupno. Ono što sam ja mogao, to sam i uradio. Hoće i Ljubljana, iz sve snage. Odmah sam okrenuo gradonačelnika Zorana Jankovića, jer smo veliki prijatelji, kaže mi: ‘Hajde vi da odustanete, da dobijemo mi domaćinstvo’. Naša kandidatura stoji i neće Beograd sigurno odustati. Slovenci su prvi pobedili koronavirus zvanično i izašli iz vanrednog stanja, vide to i kao afirmaciju ekološkog grada Ljubljane… Mogu u Evroligi da rezonuju da je Srbija već mnogo dobijala, i ženske reprezentativne kvalifikacije, i muške ranije za velika takmičenja, pa fajnal for Evrolige pre dve godine. Šalio sam se sa Florentinom Perezom, jer je Real bio prvak pre dve godine, da ne odbija grad gde su osvojili Evroligu 2018. Simpatije imamo, na Evroligi je da odluči gde će biti završnici sezona”.

Deluje da vam je draže da pričate o košarci nego o sadašnjem poslu?

“Lako se uđe u to kolo, a teško izlazi. Pogledajte moju ćerku Marinu… Ne gledam njene utakmice i dalje. Jednom, rekla je majici da u ‘Vizuri’ igra sa Ušćem utakmicu i da dođemo. Tada nam je ovde bio Duško Bajević, a on strašno voli Marinu još iz perioda kad smo bili u Atini. I odemo on, Vlade Đurović i ja, kad tamo ona igra za ulazak u Prvu ligu. Pojma nisam imao i uđe u Prvu ligu. Gledao sam neke njene utakmice ranije, u Subotici je Kup osvojila sa Partizanom, tad mi je ‘puk’o film’ i izašao sam iz hale. I od tad nikad nisam bio na njenoj utakmici, ali mnogo pričamo, gledamo i finala što je igrala. U Hemofarmu kad je bila, supruga i sin odu u halu, a ja ostanem ispred u kolima, otvorim prozore i pušim cigarete. ‘Ajde da se ne razumem u to, nego se razumem i onda se znalo u Vršcu, poslednjih minut, minut i po tek uđem u halu kad mi jave da je sigurno gotovo, ne mogu pre jer teško mi pada. Vodila je Ušće, Hemofarm, Partizan, reprezentaciju, Lion, Galatasaraj, bila u Kini, ni u jednu odluku joj se nisam mešao, njen kanu jednosed i sama se bori”, završio je Maljković priču za Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar