Nesanica - ilustracija
Nesanica - ilustracija; Foto: KAREN BRETT / Sciencephoto / Profimedia

Irena nam je ispričala kako je dobila dijagnozu bipolarnog poremećaja, ali i kako njen život sad izgleda.

Irena ima 26 godina i dijagnozu bipolarnog poremećaja. Do kraja nije sigurna da li je dijagnoza tačna, ali ne utiče bitno na njenu svakodnevicu, a situacija se svakako stabilizovala. Međutim, ističe da je kod nas bipolarni poremećaj dosta stigmatizovan – zato želi da progovori, ali anonimno.

U Ireninom slučaju, sve je počelo pre nekoliko godina, kad je potražila pomoć zbog problema s kojim se verovatno svako susreo u nekom periodu – zbog nesanice koja je počela da previše utiče na njen život.

„Nisam mogla da zaspim, a onda nisam mogla da se probudim“

„Na posetu psihijatru me je naterala hronična insomnija sa kojom ja kuburim od kad znam za sebe, ali kako sam bila starija počela je da mi stvara sve veće probleme u životu jer su se pojavile obaveze ozbiljnije od škole i prvog časa koje su dosta ispaštale, jer ja prvo nisam bila u stanju da zaspim, a onda nisam bila u stanju da se probudim“, objašnjava. „Trpeo je posao, trpeo je fakultet i na kraju dana najviše sam trpela ja, jer sam tek u poslednjih šest meseci konačno shvatila šta znači da imaš kvalitetan i redovan san.“

Već na početku svog „rata“ s insomnijom prvi put je, kaže, čula od jednog psihijatra da je moguće da ima bipolarnu strukturu ličnosti.

„Ali, rekao je da ne treba da se brinem, da to nije ništa strašno i da imaju mnogi ljudi, važno je samo da obratim pažnju na to da uvek imam besprekornu rutinu i nikako sebe da ne lišavam sna i hrane, da izbegavam alkohol i sve psihoaktivne supstance (jer one deluju kao okidač). Dobila sam neki lek tritiko da mi pomogne da spavam i to je bilo to“, priseća se.

Međutim, situacija se uskoro pogoršala, i to tako da nije znala šta ju je snašlo.

Najgore što sam ikad osetila

„Nakon insomnije sa kojom nisam izašla na kraj jer mi nije odgovarao lek koji su mi prepisali, usledio je poremećaj anksioznosti koji je u jednom trenutku dostigao takav vrhunac da sam plakala pet puta dnevno, nisam smela da uđem u zgradu fakulteta, dala sam otkaz na svim mestima na kojim sam radila i nisam bila u stanju da popijem kafu, a da pre toga ne popijem dva ksalola, a bogami i sa ksalolima mi nije bilo svejedno… Postala sam istripovana i paranoična, ubeđena da se sve na svetu urotilo baš protiv mene dok sam u isto vreme sam negovala misli o sopstvenoj bitnosti kao da sam kraljica Elizabeta. Ali paranoja, anksioznost i to narcisoidno poimanje sebe uglavnom ide u kompletu jer se valjda istripuješ da si mnogo važan i da sve što ti radiš ima nekog uticaja na tvoju okolinu. I da baš svi o tebi pričaju, i da baš svi imaju nešto specijalno protiv tebe, a još će i da se urote“, pokušava da zadrži smisao za humor dok nam ilustruje kako se osećala.

„Moja manična epizoda je trajala nekoliko meseci, praćena insomnijom, radila sam šest stvari u isto vreme, fakultet, posao, hobi (jedan, drugi, treći), dečko (jedan, drugi, treći), projekti, kampovanja, putovanja i često dovođenje sebe u situacije opasne po život, a zloupotrebu alkohola i da ne pominjem jer nisam umela drugačije da se izborim sa konstantnom svakodnevnom aknksioznošću pa sam pila kao sumanuta, od alkohola sam još bila i hrabrija, sve mi ide u životu da bolje ne može, zvezde na nebu svetle samo zbog mene, a ja jašem jednoroga u zalazak sunca. E, a onda je nastupila takva depresivna epizoda, koja je trajala godinu dana koja me je sprečila da radim bilo šta i što me je nateralo na istraživanje ovog poremećaja i traženje ozbiljnije pomoći, jer više nisam znala šta mi je“, kaže Irena.

Kako objašnjava, u tom periodi „sve što je nekad mislila da jeste ispostavilo se da nije“.

„Odjednom sam samo htela, ako mogu, da prespavam narednih 30 godina. Misli o smrti su postale moja svakodnevnica, mislila sam o tome 24 sata dnevno, a onda sam pored te depresije imala iznenadne uzlete sa mnogo energije koji su se uglavnom završavali svađom sa bilo kim ko je bio trenutno prisutan. Psihijatri, psiholozi, razni nadrilekari, homeopatija, lečenje biljem, guglanje svega i svačega. Stvarno sam svašta probala u tih godinu dana u pokušaju da moje stanje samo prestane, jer je to možda najgora stvar koju sam osetila na svojoj koži i samo sam želela da prestanem da osećam toliku količinu negativnih emocija svakodnevno.“

Na kraju je došla do dijagnoze.

Psihijatar mi je rekao da nemam šanse da živim normalno

„Nažalost, bipolarni poremećaj je i dalje skoro potpuno neistražen i dosta stigmatizovan i dalje postoji sumnja da je dijagnoza koja mi je postavljena ispravna jer postoji više tipova ovog stanja. Razni oblici, blaži i teži, a postoji i nešto što se zove ciklotimija što isto spada među bipolarne poremećaje, ali podrazumeva da vam se u toku jednog dana smenjuju manične i depresivne epizode. Ciklotimija je kod mene bila česta i prosto mi je bilo neverovatno kako u sat vremena mogu da u isto vreme osetim božansko nadahnuće i sam ponor pakla“, objašnjava.

U svemu tome, lekari nisu bili usaglašeni kako tretirati njen problem.

„Mnogo sam bila uplašena, nisam razumela šta mi se dešava i u par navrata sam naletela na lekare koji su smatrali da treba da me smeste u duševnu ustanovu i da me nakljukaju lekovima iako nisam imala psihotičnu epizodu. Jedan psihijatar mi je čak rekao i da,ako se ne dovedem u red, nemam šanse da živim normalan život, što me je u tom stanju potpuno porazilo. Jer, majku mu, živela sam nekako do sad, valjda nije ceo moj život za kantu za đubre.“

Pročitajte još:

„Nakon šest meseci te strašne muke i razne promene terapija naletela sam na jednu ženu, psihoterapeutkinju, koja me je umirila i utešila, objasnila šta znači bipolarna struktura ličnosti i kako nije ništa strašno, kako lekovi koje sam dobila treba da mi pomognu da povratimo moju hemiju mozga u normalno stanje jer je sad on već suviše navikao da sinapse spaja naopako. Prepisana su mi tri leka koja svakodnevno pijem i od kojih mi se život promenio za 180 stepeni.“

Kako da ti emocije ne kontrolišu život

„Dugo sam odbijala terapiju lekovima strahu da mi ne oduzmu ono što čini mene. Prosto sam svoj poremećaj toliko duboko ugradila u svoj karakter da sam često smatrala da je to ono što me čini baš nesvakidašnjom osobom, ali kad je on počeo da uzima više nego što daje bila sam u stanju da pristanem i na lobotomiju samo da mi sutra bude bolje. Ja više nisam bila ja, bila sam neka užasna izopačena verzija sebe koja se nekako odvojila i aktivno mi je upropašćavala život, svakodnevno“, smatra iz današnje perspektive.

Danas zna kako da situaciju drži pod kontrolom.

„U proteklih šest meseci sam otkrila koliko je rutina najbolja stvar na svetu i kako da naučiš da ti osećaji, koji su kod osoba sa ovim poremećajem mnogo intezivniji nego kod drugih ljudi, ne kontrolišu život i ne upravljaju tvojim danom. Takođe kako da ne veruješ svemu što osetiš jer postoje velike verovatnoće da te tvoje stanje laže, da ne živiš život oslanjajući se na intuiciju i svoje šesto čulo jer je ono u pravu 1 od 10. Promene raspoloženja su nešto što svi osetimo tokom dana i tokom života, ono što izdvaja moje promene od tuđih je to što su toliko intezivne i jake da moram mnogo više da se potrudim od drugih ljudi da po njima ne delam. Moram mnogo više energije i truda da uložim u to šta osećam i da sve što osetim razložim bar tri puta. Ali zato postoji aktivna psihoterapija koja te uči kako to da uradiš“, poručuje Irena.

Pročitajte još:

***

Bonus video: Možemo li se zaraziti strahovima i depresijom

Komentari

Svi komentari (3)