Ovo bi voleli i naši političari: U ovom gradu živi samo jedna osoba i svake godine sebe izabere za gradonačelnicu - sama vodi opštinu, biblioteku i jedinu kafanu

U Monoviju živi samo jedna osoba.

Zove se Elsi Ajler, ima 92 godine i već više od dve decenije sama održava na životu naselje u kojem su nekada postojali škola, prodavnice, pošta, crkva i železnička stanica. Danas je istovremeno gradonačelnica, službenica lokalne uprave, blagajnica, bibliotekarka i vlasnica jedine kafane.

Ginisova knjiga rekorda Monovi vodi kao naselje sa najmanjim brojem stanovnika na svetu. U maju 2025. Ginis je ponovo potvrdio da je Ajler njegova jedina stanovnica. Da ona i dalje zvanično obavlja lokalne funkcije potvrđuju i mnogo svežiji dokumenti države Nebraska: u martu 2026. državni revizor joj se zvanično obratio kao predsedavajućoj sela Monovi.

Jedna stanovnica, ali prava lokalna uprava

Monovi nije samo napušteno mesto u kojem je poslednja meštanka odbila da ode. Ono i dalje ima status zvanično registrovanog naselja, a to znači da određena administracija mora da postoji čak i kada se čitavo stanovništvo može prebrojati na prste jedne ruke tačnije, jednog prsta.

Ajler zbog toga obavlja gotovo sve poslove koji bi u normalnom mestu bili raspoređeni između više ljudi.

Posebno neobično izgleda procedura oko njene kafane, Monovi taverne. Kada joj je potrebna dozvola za prodaju alkohola, dokumentacija stiže lokalnoj upravi. Lokalna službenica je ona. Kao službenica dokument potpisuje, a zatim ga kao vlasnica kafane praktično dobija nazad. Taj neobični administrativni krug sama je ranije opisivala u razgovorima sa novinarima.

Mora da vodi i računa o administrativnim obavezama potrebnim za opštinske finansije, puteve i infrastrukturu. Još 2005. „Los Anđeles tajms“ pisao je da Monovi mora da odobrava svoj godišnji plan puteva kako bi dobio deo državnog novca za održavanje, a savremeni državni dokumenti pokazuju da naselje i dalje prolazi kroz propisane finansijske procedure.

Priča o izborima ipak nije baš onakva kakvom se prenosi internetom

Godinama se po internetu ponavlja živopisna priča prema kojoj Elsi svake godine u svojoj kafani okači obaveštenje o izborima, kandiduje se za gradonačelnicu, zatim kao jedini birač glasa za sebe i tako pobedi sa 100 odsto glasova.

Problem je što je upravo Ajler u jednom razgovoru sa putopisnim autorima osporila tu verziju priče. Na tvrdnju da organizuje takve simbolične izbore odgovorila je da je to „ludost“, odnosno da priča nije tačna, dodajući da bi funkciju bez problema prepustila nekome drugom kada bi za nju postojao zainteresovan kandidat.

Ono što nije sporno jeste da ona zaista obavlja funkciju gradonačelnice, odnosno čelnice Monovija, i da danas nema drugog stalnog stanovnika sa kojim bi delila lokalne poslove.

Nekada je ovde živelo više od 120 ljudi

Današnja tišina Monovija prilično se razlikuje od onoga kako je ovo mesto izgledalo pre gotovo jednog veka.

Naselje je nastalo početkom 20. veka, uz razvoj železnice. Zvanični američki popis iz 1930. godine zabeležio je 123 stanovnika. Zato često ponavljana tvrdnja da ih je bilo „oko 150“ nije sasvim pogrešna kao približan opis perioda najvećeg razvoja, ali je 123 precizna brojka sa popisa iz 1930.

U mestu su svojevremeno radile prodavnice, pošta i škola, a postojale su i druge usluge tipične za malu zajednicu američkih Velikih ravnica.

Posle Drugog svetskog rata situacija se promenila. Mehanizacija poljoprivrede, nestanak poslova i odlazak mlađih ljudi u veće gradove polako su praznili Monovi.

Poslednja sahrana u staroj crkvi održana je 1960. godine, i to za Elsinog oca. Pošta i poslednje prodavnice zatvorile su se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, a škola je prestala da radi 1974. Do 1980. broj stanovnika pao je na samo 18.

Na kraju su ostali samo Elsi i Rudi

Na popisu stanovništva 2000. godine Monovi je imao samo dva stanovnika Elsi i njenog supruga Rudija Ajlera.

Njih dvoje su već decenijama držali lokalnu kafanu. Preuzeli su je 1971. godine i od nje napravili mesto okupljanja ljudi sa okolnih farmi i iz susednih mesta.

Rudi je umro 2004. godine.

Stanovništvo Monovija tako je preko noći prepolovljeno sa dva na jednog čoveka.

Elsi je mogla da ode. Njena deca odavno nisu živela u mestu, a mogućnost da se preseli bliže porodici postojala je. Ipak, odlučila je da ostane.

Monovi je bio njen dom.

Muževljevih 5.000 knjiga pretvorila je u biblioteku

Rudi Ajler bio je strastveni čitalac. Godinama je sakupljao knjige i želeo je da svoju kolekciju pretvori u biblioteku dostupnu drugima.

Nije dočekao njeno otvaranje.

Posle njegove smrti Elsi je, uz pomoć porodice i prijatelja, ostvarila njegovu želju. Pored kafane otvorena je mala Rudijeva biblioteka, u kojoj se nalazi oko 5.000 knjiga i časopisa.

Tako mesto sa jednim stanovnikom ima sopstvenu biblioteku a njegova jedina stanovnica je, naravno, i bibliotekarka.

Danas su u Monoviju aktivne uglavnom tri zgrade: njen dom, kafana i biblioteka.

Kafana je sprečila da Monovi potpuno utihne

Samoća u Monoviju ipak ne izgleda onako kako bi se moglo očekivati.

U Elsinom baru svakodnevno se pojavljuju ljudi.

Dolaze farmeri iz okoline, stari prijatelji, policajci, lovci, nekadašnji stanovnici ovog kraja i turisti koji su za Monovi čuli na drugom kraju sveta. Kafana tako funkcioniše kao svojevrsni dnevni boravak čitavog područja.

Prema Ginisovom profilu iz 2025. godine, Ajler je radila po oko 12 sati dnevno, šest dana nedeljno. Ginis navodi i da su kroz njenu kafanu prolazili ljudi iz svih 50 američkih saveznih država i više od 60 zemalja.

Čak su i cene dugo izgledale kao da su ostale u nekom drugom vremenu. Ginis je 2025. naveo da je godinu ranije pivo koštalo oko dva dolara, a hamburger 3,50 dolara. Te brojke ipak treba posmatrati kao tadašnje cene, a ne kao garantovani aktuelni cenovnik.

Čak je i američki popis uspeo da napravi zabunu

Priča o jednom stanovniku dobila je 2020. godine gotovo komičan nastavak.

Zvanična tabela američkog Biroa za popis stanovništva prikazala je da Monovi ima dva stanovnika.

Ali druga osoba se nije doselila.

Razlika je nastala zbog metode zaštite privatnosti koju je Biro za popis koristio u podacima za veoma mala geografska područja. U podatke se dodaje statistički „šum“ kako se na osnovu detaljnih tabela ne bi moglo utvrditi ko je konkretna osoba. Upravo je Monovi postao jedan od najpoznatijih primera situacije u kojoj takva zaštita može da proizvede čudnu brojku za ekstremno malo mesto. Elsi je ostala jedina stvarna stanovnica.

Ne, Elsi ne „plaća porez sama sebi“

Još jedna tvrdnja koja se neprestano ponavlja jeste da Elsi, kao gradonačelnica i jedina stanovnica, sama sebi naplaćuje porez.

Čak su je i ozbiljni mediji svojevremeno tako opisivali.

Međutim, Ajler je kasnije to lično demantovala. Kada su je putopisci pitali za tu priču, objasnila je da porez plaća kao i svi drugi.

Stvarna priča je dovoljno neobična i bez tog dodatka: nema gradsko veće, nema komšiju unutar granica mesta i najveći deo lokalne administracije završava sama.

„Previše sam žilava da umrem“

Elsi Ajler ne voli naročito ideju da njen život treba posmatrati kao tužnu priču o usamljenosti.

Ljudi je stalno posećuju, porodica dolazi, a kafana je već decenijama mesto na kojem se sreću ljudi iz čitavog kraja. Kada je 2021. obeležila 50 godina rada kafane, u Monovi je stigao veliki broj prijatelja i gostiju, među njima i članovi porodice iz Evrope.

A pažnja koju je dobila nije mala. Monovi su koristile velike kompanije u reklamnim kampanjama, a Arbiz je 2018. upravo tamo postavio ogroman reklamni poster koji je završio u Ginisovoj knjizi rekorda.

Ipak, sama Elsi godinama insistira da ne vidi ništa naročito spektakularno u tome što je ostala.

Za nju je objašnjenje jednostavno: tu je odrasla, tu su joj prijatelji i tu želi da živi.

Jednom je to sažela u rečenicu koja možda najbolje objašnjava kako je jedno gotovo napušteno mesto uspelo da opstane toliko dugo:

„Kao Monovi, previše sam žilava da umrem.“