Spustio se 11 kilometara do dna okeana i tamo, na najdubljem mestu na Zemlji, našao plastičnu kesu

Veskovo se u posebno konstruisanoj podmornici spustio na 10.927 metara i time izveo najdublji samostalni zaron u istoriji. Marijanska brazda nalazi se u zapadnom delu Tihog okeana i predstavlja najdublje poznato mesto na našoj planeti, prenosi N1 Sarajevo.

Njena najniža tačka poznata je kao Čelendžer dip (Challenger Deep). Prema najpreciznijem merenju iz 2019. godine, nalazi se na dubini od 10.935 metara.

Razmere ove dubine teško je predstaviti bez poređenja. Kada bi Mont Everest mogao da se postavi na dno Marijanske brazde, čak bi i njegov vrh ostao više od dva kilometra ispod površine mora.

Pritisak jednak težini pedesetak putničkih aviona

Sama udaljenost od površine nije najveća prepreka za čoveka. Mnogo ozbiljniji problem predstavlja ogroman pritisak.

Na dnu Marijonskog rova on dostiže približno 1.086 atmosfera, što znači da je više od hiljadu puta veći od pritiska na površini.

Da bi se približno dočaralo šta to znači, često se navodi poređenje sa pedesetak putničkih aviona naslaganih na ljudsko telo.

Čovek takve uslove ne bi mogao da preživi ni na trenutak. Zbog toga je spuštanje do najdubljih delova okeana moguće samo u specijalno napravljenim podmornicama sposobnim da izdrže ekstreman pritisak. Takvih plovila u svetu ima veoma malo.

Do dna je stiglo samo nekoliko desetina ljudi

Koliko je Čelendžer dip nepristupačan možda najbolje pokazuje podatak da je do 2024. godine njegovo dno svojim očima videlo samo 27 ljudi.

Poređenja radi, površinom Meseca hodalo je 12 ljudi, dok je broj onih koji su putovali u svemir neuporedivo veći. Tako je broj ljudi koji su stigli do najdublje tačke okeana i dalje manji od broja onih koji su napustili Zemlju i otišli u svemir.

Pioniri ovog poduhvata bili su Don Volš i Žak Pikar, koji su 1960. godine stigli do dna u podmornici "Trieste". Više od pola veka kasnije, 2012. godine, reditelj Džejms Kameron samostalno se spustio u dubine Marijanskog rova.

Veskovo je 2019. otišao još dublje i postavio novi rekord. Kada se vratio na površinu, na brodu ga je čekao tada 91 godišnji Don Volš.

Četiri sata u svetu koji gotovo niko nije video

Veskovo je na dnu proveo približno četiri sata, istražujući područje i snimajući ono na šta je nailazio. Beležio je izgled stena, žive organizme, ali i predmete kojima u takvom okruženju očigledno nije mesto.

Posle istraživanja priuštio je sebi neobičan trenutak odmora. Isključio je motore podmornice, zavalio se u sedište i pojeo sendvič sa tunjevinom dok je plovilo lagano lebdelo iznad dna najdublje tačke naše planete.

Kasnije je govorio da je u tim trenucima jednostavno posmatrao prizor pred sobom i razmišljao o tehničkom dostignuću koje je ostvario njegov tim.

Ali ono što je tokom zarona pronađeno nije bilo samo razlog za slavlje.

Na gotovo 11 kilometara dubine pronađena je obična plastična kesa

Pored nekoliko organizama za koje se verovalo da bi mogli da pripadaju do tada nepoznatim vrstama, istraživači su na morskom dnu videli plastičnu kesu i omote od bombona.

Takvo otkriće, međutim, nije bilo bez presedana.

Još 2018. godine objavljeno je istraživanje zasnovano na bazi snimaka prikupljenih tokom više od 5.000 zarona u periodu od tri decenije. Analiza je pokazala da je najdublje zabeleženi komad plastike bila sasvim obična kesa iz prodavnice. Pronađena je na dubini od gotovo 11 kilometara.

Problem nije ograničen samo na krupne komade otpada. Jedno ranije istraživanje pokazalo je da su sitni rakovi iz šest najdubljih okeanskih brazdi u svojim organizmima imali čestice plastike.

Upravo zbog mogućnosti prisustva takvog zagađenja, uzorci koje je prikupio Veskovov tim poslati su na dodatne analize.

Kako otpad sa površine završava na samom dnu okeana

Na prvi pogled deluje gotovo neverovatno da plastična kesa može da dospe do mesta do kojeg čovek stiže samo uz pomoć najnaprednije tehnologije.

Međutim, plastika koja dugo ostane u moru postepeno se menja. Na njenoj površini nakupljaju se organizmi i različite sitne čestice, zbog čega postaje teža od vode i počinje da tone.

Okeanske brazde dodatno pogoduju gomilanju takvog otpada jer funkcionišu poput ogromnih prirodnih levaka. Materijal koji tone kroz okolne delove okeana morske struje postepeno mogu da prenesu prema najnižim tačkama. Kada jednom tamo stigne, praktično nema gde dalje da ode.

Zbog toga su u dubokim brazdama zabeležene čak i veće koncentracije pojedinih zagađivača nego u nekim od najzagađenijih reka na svetu.

Veskovov zaron u Marijanskom rovu bio je deo mnogo većeg poduhvata tokom kojeg se spustio do najdublje tačke svakog okeana na Zemlji.

Na tim mestima susretao se sa istim paradoksom. Čoveku je potrebna izuzetno napredna tehnologija da bi stigao do najudaljenijih delova okeanskog dna, ali je ljudski otpad taj put uspeo da pređe mnogo pre njega.