Plave oči nisu stvarno plave, a ovo je tajna zelenih očiju koje su najređe na svetu

Smeđa je daleko najčešća boja očiju, dok se plava najčešće viđa u severnoj i istočnoj Evropi. Zelena je najređa od svih, nalazi se kod samo oko 2% svetske populacije. Oči boje lešnika dodaju još više raznolikosti, jer izgleda kao da se menjaju između zelene i smeđe u zavisnosti od svetlosti. I u njima je možda odgovor šta se krije iza razlika u ovim nijansama.

Sve je u melaninu

Odgovor leži u dužici (šarenica, lat. iris), obojenom prstenu tkiva koji okružuje zenicu. Ovde pigment nazvan melanin obavlja najveći deo posla.

Smeđe oči sadrže visoku koncentraciju melanina, koji apsorbuje svetlost i daje im tamniji izgled. Plave oči sadrže vrlo malo melanina. Njihova boja uopšte ne potiče od pigmenta već od rasejanja svetlosti unutar dužice, fizičkog efekta poznatog kao Tindalov efekat, pomalo sličnog efektu koji čini da nebo izgleda plavo.

Kod plavih očiju, kraće talasne dužine svetlosti (kao što je plava) se efikasnije rasejavaju od dužih talasnih dužina poput crvene ili žute. Zbog niske koncentracije melanina, manje svetlosti se apsorbuje, što omogućava rasejanoj plavoj svetlosti da dominira onim što percipiramo. Ova plava nijansa ne nastaje zbog pigmenta, već zbog načina na koji svetlost interaguje sa strukturom oka, podvlači Science Alert.

Zelene oči su rezultat ravnoteže, umerene količine melanina slojevitog sa rasejanjem svetlosti. Oči boje lešnika su još složenije - neravnomerna raspodela melanina u dužici stvara mozaik boja koji se može menjati u zavisnosti od okolnog ambijentalnog svetla.

Kakve veze geni imaju sa tim?

Genetika boje očiju je podjednako fascinantna.

Dugo vremena, naučnici su verovali u jednostavan model „smeđa pobeđuje plavu“, koji kontroliše jedan gen. Istraživanja sada pokazuju da je stvarnost mnogo složenija.

Mnogi geni određuju boju očiju. Ovo objašnjava zašto deca u istoj porodici mogu imati dramatično različite boje očiju i zašto dva roditelja sa plavim očima ponekad mogu imati dete sa zelenim ili čak svetlo smeđim očima.

Boja očiju se takođe menja tokom vremena. Mnoge bebe evropskog porekla rađaju se sa plavim ili sivim očima jer im je nivo melanina još nizak. Kako se pigment postepeno nakuplja tokom prvih nekoliko godina života, te plave oči mogu promeniti boju u zelenu ili smeđu.

U odraslom dobu, boja očiju ima tendenciju da bude stabilnija, iako su male promene u izgledu uobičajene u zavisnosti od osvetljenja, odeće ili veličine zenice. Na primer, plavo-sive oči mogu izgledati veoma plavo, veoma sivo ili čak malo zeleno u zavisnosti od ambijentalnog svetla.

Trajnije promene su ređe, ali se mogu javiti kako ljudi stare ili kao odgovor na određena medicinska stanja koja utiču na melanin u irisu.

Kako se desi da neko ima oči različite boje?

Heterohromija, gde je jedno oko drugačije boje od drugog ili jedna dužica sadrži dve različite boje, je retka, ali upečatljiva. Može biti genetski, posledica povrede ili povezana sa određenim zdravstvenim stanjima.

Oči Dejvida Bouvija su, na primer, izgledale različitih boja zbog trajno proširene zenice nakon nesreće, stvarajući iluziju heterohromije.

To je i podsetnik da je boja očiju više od pukog hira genetike i fizike. Svaka dužica je poput malog univerzuma, prstenovi pigmenta, zlatne mrlje ili bazeni tamnosmeđe boje koji drugačije hvataju svetlost svaki put kada pogledate.