Arheolozi u Srbiji pronašli masovnu grobnicu staru 2800 godina: U njoj su tela 77 žena i dece, a istina je još mračnija

Međutim, nova analiza objavljena u časopisu Nature Human Behaviour sugeriše da je u pitanju bio mnogo mračniji događaj. Tragovi nasilja na desetinama skeleta, uz genetske pokazatelje da većina sahranjenih nije bila u srodstvu niti poticala iz istog kraja, upućuju na organizovano masovno ubistvo regionalnih razmera. „Ovo je nešto izuzetno“, ocenjuje arheolog Mario Gavranović iz Austrijskog arheološkog instituta, koji nije učestvovao u istraživanju. Autori studije smatraju da su žene i deca namerno izdvojeni i pogubljeni, a potom sahranjeni na istaknutom mestu kao demonstracija moći upućena rivalskim grupama.

Pre sedam godina tim istraživača započeo je ponovno ispitivanje kostiju, koje se danas čuvaju u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, u okviru šireg proučavanja praistorije regiona. „Očekivali smo da ćemo potvrditi priču o seoskoj zajednici koja je stradala usled bolesti“, kaže arheolog sa Univerzitetskog koledža u Dablinu Bari Moloj, jedan od autora rada. Ipak, bioarheološkinja Linda Fibiger sa Univerziteta u Edinburgu uočila je nešto što je promenilo tok istraživanja. Kod svake pete osobe registrovane su povrede na kostima najčešće frakture lobanje, ali i tragovi strela i sečiva koji su ostavili useke u kostima. Pošto mnoge smrtonosne povrede ne ostavljaju vidljive tragove na skeletu, zaključila je da je verovatno svih 77 žena i dece bilo pogubljeno.

Ovo otkriće otvorilo je novo pitanje. U praistorijskim društvima žene i deca su, bez obzira na to da li su bili saveznici ili neprijatelji, predstavljali dragocen resurs. Oni su simbolizovali budućnost zajednice, ali i potencijalnu radnu snagu. Njihovo ubijanje deluje kao neobičan i neracionalan izbor. „Reč je o ljudima koji su imali veliku ekonomsku vrednost za zajednicu“, ističe bioarheološkinja Ana Osterholc sa Univerziteta Misisipi, koja nije bila deo istraživačkog tima.

Genetske analize donele su još jedno iznenađenje. Osim jedne majke i njene dve male ćerke, niko od sahranjenih nije bio u međusobnom srodstvu, što bi se očekivalo da je u pitanju uništena porodica, selo ili klan. Izotopske analize zuba pokazale su da nisu odrasli u okolini Gomolave i da su tokom detinjstva konzumirali različitu hranu. „Ovi ljudi potiču iz različitih sredina i imali su različite ishrane“, objašnjava genetičarka Miren Iraeta Orbegozo sa Univerziteta u Lozani, koautorka rada. „Ne znamo da li su živeli zajedno u trenutku masakra, ali smatramo da su pripadali široj regionalnoj populaciji.“

Drugim rečima, ne radi se o napadu na jedno selo, već o grupi ljudi iz različitih naselja koji su ubijeni na istom mestu i u isto vreme, navodi Moloj. Grobnica datira iz perioda velikih previranja u Karpatskoj kotlini, kada su zajednice eksperimentisale sa stočarstvom i poljoprivredom i počele da podižu utvrđena naselja. Gomolava i obližnja Sava tada su predstavljale graničnu zonu. „Izgleda da je reč o tački sukoba između različitih načina korišćenja prostora“, kaže Moloj.

Prema najverovatnijem scenariju, ljudi koji su bežali od sukoba ili društvenih potresa u drugim delovima regiona presretnuti su kod Gomolave i ubijeni od strane rivalske grupe. Ipak, Gavranović smatra da situacija nije tako jednostavna. „Ovo ne liči na klasično pogubljenje neprijatelja ili rivalske zajednice“, kaže on.

Masovna grobnica nalazi se na vrhu mnogo starijeg naseljenog humka koji dominira ravničarskim pejzažom i predstavlja upečatljiv lokalni orijentir. Tela su pažljivo položena u plitku kružnu jamu prečnika svega tri metra. Pronađene kosti goveda i ovaca ukazuju na to da je sahrana bila praćena obredom, verovatno prinošenjem hrane ili žrtvovanjem životinja. Među kostima su otkriveni i lični predmeti poput fibula, prstenja za kosu, narukvica i prstenja, što znači da tela nisu opljačkana. „Da je cilj bio samo uklanjanje rivalske grupe, to se ne bi radilo na ovaj način“, ističe Gavranović.

Moloj smatra da je pokolj imao ideološku ili simboličku dimenziju. Žrtve su odabrane i njihova tela su, na vrhu humke, pažljivo izložena na način sličan javnom prikazivanju dragocenosti ili ratnog plena, koji se potom uništava kako bi se demonstrirala moć i bogatstvo. U vremenu društvenih nemira, to je mogla biti poruka upućena potencijalnim protivnicima. „Time su pokazivali da imaju moć da unište i ono što bi drugima bilo dragoceno“, kaže on.

Fibiger dodaje da je izbor žena i dece možda bio svesna strategija usmerena ka uništavanju temelja rivalskih zajednica. „Žene i deca imaju ključnu ulogu u prenošenju tradicije i identiteta“, objašnjava ona. „Deca su budućnost svakog društva, a ovde je ta budućnost nasilno prekinuta.“