Tragičan kraj najtalentovanije Srpkinje svog doba: Divili su joj se Vuk, Njegoš i pola Evrope, ali ne i beogradska čaršija

Milica Stojadinović Srpkinja, poznata kao „Vrdnička vila“, bila je pesnikinja kojoj su se divili neki od najvećih ljudi njenog vremena. Vuk Karadžić gledao je na nju gotovo kao na ćerku, Njegoš je hvalio njen talenat i lepotu, a dopisivala se sa poznatim evropskim književnicima.

Ipak, kraj njenog života bio je potpuno drugačiji od mladosti ispunjene slavom i pažnjom.

Od žene o kojoj se govorilo širom srpskog kulturnog prostora postala je gotovo zaboravljena osoba koja je poslednje godine provela u siromaštvu.

Devojka iz Vrdnika koja je rano počela da piše

Milica je rođena 1828. godine u porodici sveštenika Vasilija Stojadinovića, a odrasla je u Vrdniku na Fruškoj gori.

U vremenu kada je obrazovanje žena bilo daleko od uobičajenog, ona je veoma rano pokazala interesovanje za knjige i književnost. Stihove je počela da piše još kao devojčica, a njene prve pesme nastajale su pod snažnim uticajem narodnog stvaralaštva, istorije i rodoljublja.

Već kao veoma mlada privukla je pažnju tadašnje kulturne javnosti.

U svojim dvadesetim godinama postala je poznato ime, a nadimak „Vrdnička vila“ pratio ju je gotovo čitavog života. Sama je svom imenu dodala reč „Srpkinja“, koja je najbolje odražavala snažan nacionalni osećaj prisutan u njenim pesmama.

Bila je upečatljiva po mnogo čemu. Nosila je narodnu nošnju, imala dugu kosu i u javnosti se pojavljivala kao obrazovana i samosvesna žena u sredini u kojoj takva pojava nije bila česta.

Vuk ju je zvao „kći iz Fruške“

Kako je njena popularnost rasla, Milica je ulazila u krug najznačajnijih ljudi srpske kulture.

Vuk Stefanović Karadžić bio joj je blizak prijatelj i svojevrsni mentor, a nazivao ju je „mojom kćeri iz Fruške“. Podršku je imala i od kneza Mihaila Obrenovića, sa kojim je takođe održavala bliske odnose.

Beograd joj je u mladosti priređivao sasvim drugačiji doček od onoga koji će je tamo čekati pred kraj života. Bila je poznata pesnikinja, rado viđen gost i žena o kojoj se govorilo i zbog književnosti i zbog izgleda.

Posebno je ostala upamćena priča o susretu sa Petrom II Petrovićem Njegošem. Njemu se pripisuje rečenica:

„Ja poeta, ona poeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“

Milica nije bila povezana samo sa srpskim intelektualcima. Dopisivala se i sa nizom uglednih autora iz drugih evropskih zemalja, među kojima su bili Ivan Mažuranić, Johan Gabrijel Sajdl, Ludvig August fon Frankl i Božena Njemcova.

Za jednu mladu ženu iz malog mesta na Fruškoj gori sredinom 19. veka, takav krug poznanstava bio je gotovo nezamisliv.

Sa beogradskih barikada slala je izveštaje

Milica nije pisala samo poeziju.

Tokom sukoba Srba i Osmanlija u Beogradu 1862. godine nalazila se u gradu i beležila ono što je videla na ulicama i barikadama.

Zbog tih zapisa često se navodi kao jedna od prvih žena ratnih izveštača na Balkanu.

Obilazila je grad, razgovarala sa ljudima i opisivala atmosferu tokom dramatičnih dana. Njeni tekstovi objavljivani su u novinama, a reportaža „Srce i barikade“ ostala je jedan od zanimljivijih delova njenog stvaralaštva.

U tom periodu Milica Stojadinović bila je na vrhuncu ugleda.

Ali taj položaj nije dugo trajao.

Ljudi koji su je podržavali jedan po jedan su nestajali

Milica se nikada nije udala. Želela je da živi od književnosti, što je za ženu njenog vremena bilo izuzetno teško.

Godine su prolazile, a književni ukus se menjao. Romantizam kojem je pripadala polako je izlazio iz mode, njena popularnost je opadala, a ljudi koji su joj bili najvažnija podrška više nisu bili tu.

Roditelji su joj umrli. Vuk Karadžić preminuo je 1864. godine, a knez Mihailo ubijen je četiri godine kasnije.

Bez sigurnih prihoda i zaštitnika, Milica se našla u sve težem položaju.

Na kraju je napustila Vrdnik i preselila se u Beograd. Grad koji ju je nekada dočekivao kao slavnu pesnikinju više nije bio isti.

Živela je veoma skromno, sve usamljenija i siromašnija.

Umrla je sa samo 50 godina

Milica Stojadinović Srpkinja umrla je 25. jula 1878. godine, u pedesetoj godini života.

Sahranjena je na starom Tašmajdanskom groblju u Beogradu, u blizini današnje Crkve Svetog Marka.

Njena smrt prošla je daleko tiše nego što bi se moglo očekivati za ženu koja je nekoliko decenija ranije bila jedna od najvećih književnih zvezda među Srbima.

Nekadašnji prijatelji i zaštitnici više nisu bili živi, a nova generacija imala je svoje književne junake.

„Vrdnička vila“ pala je gotovo u zaborav.

Ni njen grob nije ostao na istom mestu

Priča se nije završila ni posle njene smrti.

Kada je početkom 20. veka staro groblje na Tašmajdanu počelo da se uklanja, postavilo se pitanje šta će se dogoditi sa njenim posmrtnim ostacima.

Godine 1905. rođaci i poštovaoci uspeli su da ih sačuvaju od nestanka u zajedničkoj kosturnici. Miličini ostaci preneti su u Požarevac, gde su položeni u porodičnu grobnicu.

Tako žena čije je ime zauvek povezano sa Fruškom gorom nije sahranjena u Vrdniku.

U mestu u kojem je odrasla danas na nju podseća bista pored manastira.

Sudbina Milice Stojadinović Srpkinje ostala je jedan od upečatljivijih primera koliko slava može biti prolazna. Kao veoma mladoj divili su joj se najznačajniji ljudi njenog doba, njeni stihovi čitali su se daleko izvan Vrdnika, a njeno ime bilo je poznato širom tadašnjeg srpskog kulturnog prostora.

Samo nekoliko decenija kasnije umrla je gotovo zaboravljena.

Ipak, vreme joj je na kraju vratilo ono što joj poslednje godine života nisu dale – mesto među najznačajnijim ženama srpske književne i kulturne istorije.

Izvor: istorijski zabavnik