Saičić u epskom dvoboju ubio je samuraja: Crnogorac ispred dve vojske savladao je japanskog ratnika - priča kao iz filma, ali se stvarno desila

Saičić je vojnu karijeru započeo kao ađutant vasojevićke brigade, ali ga je put ubrzo odveo daleko od Balkana. Posle boravka u Istanbulu stigao je do Mandžurije, gde se priključio ruskoj vojsci i dobio čin potporučnika. Upravo tamo ga je zatekao rusko-japanski rat 1904. godine.

Prema najpoznatijoj verziji priče, japanska strana je u jednom trenutku zatražila da se, po starom ratničkom običaju, izvede dvoboj između dvojice izabranih boraca. Sa japanske strane trebalo je da nastupi samuraj, iskusan mačevalac i ratnik na velikom glasu.

Ruski oficiri našli su se u neprijatnoj situaciji. Odbiti dvoboj značilo bi priznati slabost, a prihvatiti ga značilo je poslati nekoga protiv borca koji je čitav život vežbao veštinu mača.

Tada se, prema predanju, javio Aleksandar Lekso Saičić.

Pred očima dve vojske izašao je na bojno polje. Sa jedne strane stajao je japanski ratnik, sa druge crnogorski oficir u ruskoj službi. Dvoboj je, kako se kasnije prepričavalo, bio brz, silovit i gotovo nestvaran. Dvojica boraca naletala su jedan na drugog, odbijala udarce i čekala trenutak u kojem će protivnik pogrešiti.

Samuraj je u jednom napadu uspeo da okrzne Saičića po licu. Pomislio je da ima prednost i krenuo još odlučnije napred. Upravo tada Crnogorac se izmakao, zamahnuo sabljom i zadao presudan udarac.

Posle pobede, Saičić se nije poneo kao čovek opijen slavom. Priča kaže da je prišao poginulom protivniku i poklonio mu se, odajući poštu ratniku koji je pao u dvoboju.

Za rusku vojsku to je bio ogroman moralni podstrek. Saičić je dočekan kao heroj, a čestitke su mu, prema predanju, stizale ne samo od ruskih generala, već i od japanskih oficira koji su poštovali njegovo umeće i viteško držanje.

Iako je Rusija na kraju izgubila rat, ime Aleksandra Leksa Saičića ostalo je vezano za jednu od najneobičnijih ratničkih priča tog doba.

Posle rata vratio se u Crnu Goru i nastavio vojnu službu. Umro je 1911. godine na Cetinju, nakon što je, prema predanju, skočio sa drugog sprata zapaljenog kraljevskog dvora pokušavajući da spase dragocenosti iz dvorske riznice.

Tako je i kraj njegovog života ostao u skladu sa slikom koja ga prati do danas: vojnik, junak i čovek koji je, prema legendi, pred dve vojske stao naspram samuraja i pobedio.