Psiholozi: Ovo je jedini način da odgojite pametno dete, a ovu rečenicu nikada nemojte izgovoriti

Stručnjaci ističu da cilj roditeljstva nije da dete zaštiti od svakog neprijatnog iskustva, već da ga nauči kako da se sa njim nosi. Upravo zato neke greške, koje roditelji prave iz najbolje namere, mogu da uspore razvoj emocionalne inteligencije.

1. Pokušavate da odmah uklonite svaku neprijatnu emociju

Kada dete plače ili je razočarano, mnogi roditelji instinktivno kažu: „Nemoj da budeš tužan“ ili „Nije to ništa“.

Iako su takve rečenice dobronamerne, one detetu mogu poslati poruku da su neprijatne emocije nešto što treba što pre potisnuti.

Mnogo korisnije je pokazati razumevanje i imenovati ono što dete oseća.

Na primer: „Vidim da si razočaran. Baš si želeo da uspe.“

Na taj način dete lakše razume sopstvena osećanja i postepeno razvija sposobnost da ih izrazi rečima.

2. Rešavate svaki problem umesto deteta

Roditelji često žele da zaštite dete od neprijatnosti, pa odmah uskaču da reše problem. Zovu učitelja, završavaju domaći zadatak, rešavaju svađu sa drugovima ili pronađu izgubljenu igračku pre nego što dete uopšte pokuša da je potraži.

Takav pristup može kratkoročno olakšati situaciju, ali dugoročno detetu oduzima priliku da razvije samostalnost, strpljenje i sposobnost rešavanja problema.

Umesto gotovog rešenja, stručnjaci savetuju da detetu postavite pitanje poput: „Šta misliš da prvo možeš da uradiš?“

3. Očekujete lepo ponašanje, ali ne pokazujete kako se kontrolišu emocije

Deca mnogo više uče posmatrajući roditelje nego slušajući njihove savete.

Ako odrasli viču, gube strpljenje ili burno reaguju na stres, dete usvaja upravo takav model ponašanja.

Zato je korisno pokazati kako izgleda zdravo upravljanje emocijama.

Na primer: „Sada sam baš ljut i zato ću prvo nekoliko puta duboko da udahnem.“

Na taj način dete uči da bes nije opravdanje za vikanje, već emocija koju je moguće kontrolisati.

4. Mislite da izvinjenje umanjuje autoritet roditelja

Svaki roditelj ponekad pogreši, povisi ton ili burno reaguje.

Međutim, ono što pravi razliku nije savršenstvo, već spremnost da prizna grešku.

Rečenica poput: „Izvini što sam vikao. Bio sam ljut, ali trebalo je drugačije da razgovaram sa tobom“, detetu pokazuje kako izgleda preuzimanje odgovornosti i popravljanje narušenog odnosa.

Stručnjaci upozoravaju da izvinjenje ne treba da bude praćeno rečenicom: „Ali ti si me naljutio“, jer tada odgovornost ponovo prebacujemo na dete.

Da li je plač znak da dete ne ume da kontroliše emocije?

Ne. Plač je prirodan način na koji deca pokazuju tugu, frustraciju ili strah. Mnogo je važnije da uz podršku odraslih postepeno nauče da se smire i vremenom svoja osećanja izraze rečima.

Da li o emocijama treba razgovarati baš svaki put?

Ne nužno. Kada je dete veoma uznemireno, često mu je najpre potrebna blizina, zagrljaj ili malo vremena da se smiri. Razgovor o onome što se dogodilo obično je mnogo korisniji kada se emocije stišaju.

Da li pohvale pomažu razvoju emocionalne inteligencije?

Da, ali samo ako su konkretne.

Umesto opšte pohvale poput: „Bravo, bio si dobar“, bolje je reći: „Primetio sam da si bio ljut, ali si ipak uspeo da kažeš šta te muči umesto da vičeš.“

Na taj način dete razume koje ponašanje i koju veštinu treba da ponavlja, što doprinosi razvoju emocionalne inteligencije.