"Preselila sam se sa mužem u Dansku i nisam verovala šta me je dočekalo": Kristina otkrila surovu istinu o kojoj mnogi ćute

Kada se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodicom početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u naprosto drugačiju državu. Otišla je sa suprugom i dvogodišnjim sinom - njen muž je poslom bio vezan za Kopenhagen, a onda je i ona tamo dobila posao u farmaceutskoj industriji.

"Htela sam da živim vani i probam nešto drugo i nisam požalila", kaže Volsperger Danilovski, autorka hit knjige "Danci i stranci" koja je u njoj otkrila neke od stvari koje su tamo normalne, a nju su iznenadile.

Jutarnji list je nedavno izvestio o Kristininoj smrti, a za sve one koji razmišljaju o preseljenju u Dansku ponovio njena uputstva.

Prvi šok - upis u jaslice

Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života bio joj je vezan za upis deteta u jaslice. Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.

"Danci veruju da decu od ranih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sami o sebi i animiraju se sami. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši i promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu", objasnila je Kristina.

Našem mentalitetu to je teško da prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u srećne, zdrave i odgovorne ljude. Njihov je pristup samo drugačiji.

"Nema tu ocene šta je bolje ili lošije - to je prosto različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi radimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roze i plavi i puni cveća? Je li to objektivno bolje? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja para daje za decu bolji? Je li bolje da roditelji nemaju ništa, ali deca nose brendiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negde u sredini."

Neprikosnovena žuta kartica

Da bi postojao u Danskoj, da bi imao ime, adresu, auto ili televizor, da bi mogao da uplatiš loto, platiš struju, pozajmiš knjigu u biblioteci ili upišeš fitnes klub - moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu sa desetocifrenim brojem CPR. Taj broj je poput velikog brata - zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica “zna” gde živiš, jesi li oženjen i kime, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, šta poseduješ u Danskoj, a šta u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mesečnu kartu za metro...

I to je jedini dokument koji Danci imaju - to je i lična, i pasoš, i zdravstvena. I s njom obavljaš sve. Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio - nema, venčanih ni izvoda rođenih, ni čekanja na njih, “ne starijih od šest meseci”. Dovoljna je žuta kartica. Danska birokratija funkcioniše besprekorno. Oduševi to u prvom trenu strance s juga, izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih naknada. Međutim, upravo je ta besprekornost deo na koji se teško navići: besprekornost ne trpi izuzetke. Ako zakasniš sa uplatom sat vremena, ako rok pada u nedelju, a ti platiš u ponedeljak ranom zorom - žuta kartica to zna. I platićeš kaznu. Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu. Jer pravila su pravila.

Sve možete obaviti preko interneta, a evo spiska stvari koje možete JEDINO preko interneta. Sve je do te mere internetizovano da su neka kod nas klasična zanimanja - potpuno nestala. Poput bibliotekara. U biblioteci je sve kompjuterizovano. Knjige se pozajmljuju pomoću kompjutera, vraćaju se na svojevrsnu pokretnu traku koja pak izdaje račun za kašnjenje, ako postoji. Plaća se preko terminala POS. Sve je manje i blagajnica, veliki trgovački lanci polako prelaze na automatske blagajne. Karte za trajekte mogu se kupiti samo onlajn, i to za određeni trajekt u određeno vreme. Ako putnici zakasne - mogu ući u prvi sledeći u kom ima mesta. Prosečno čekanje - do pola dana. I novine se čitaju onlajn - gotovo da i nema kioska s papirnim novinama, one se kupuju u radnjama i jako su skupe.

Ono kad zakasniš na fitnes...

Dve ulice od svog stana Kristina je pronašla dobar fitnes klub. Rade non-stop, imaju jogu, pilates, vežbanje, termine određuješ kako ti odgovara, i to preko interneta, a cena od 350 kruna mesečno (oko 5.000 dinara) bila je prihvatljiva. Upisala se pomoću žute kartice i oduševljeno otišla kući da rezerviše termine. Budući da nije znala kako će joj izgledati raspored, kako će raditi suprug, kako će biti s detetom u jaslicama, sedmično bi rezervisala šest do osam termina, znajući da će, u najboljem slučaju, iskoristiti dva. Nakon uspešnih mesec dana tokom kojih je oduševljeno hvalila i cenu i uslugu, stigao joj je račun: 1.500 kruna! Bila je hladna kao špricer, uverena da će ubrzo razrešiti nesporazum. Ispostavilo se da nesporazuma nema i da Dankinja iskreno ne razume o čemu Kristina priča: najmanje 15 puta rezervisala je termin na koji nije došla. To je apsolutno nedopustivo pa je dobila 15 pojedinačnih kazni. Čas na koji ne dođeš dvostruko je skuplji od onoga na koji dođeš.

Kristinu je uhvatio bes i baš u trenutku kad je odlučila da im to neće platiti ni po koju cenu “pa nek je tuže ako žele”, setila se žute kartice pomoću koje se upisala: svaki će joj mesec obračunavati kamate i na kraju svakako naplatiti. Međutim, nije prestala s plaćanjem kazni: u ugovoru (na danskom) potpisala je da će na svaki čas doći 10 minuta ranije. Jednom je došla sedam minuta pre početka. Uredno je platila kaznu.

Porez na rad posle radnog vremena

Danci su bogat i radan narod, ali s merom. S naglaskom na meri. Dobro je raditi i ne zabušavati, ali u radno vreme. Dobro je zarađivati puno, ali pokazivati bogatstvo je nepristojno. Smatraju da su dovoljno opterećeni 38-časovnim radnim vremenom (pauza im nije plaćena) pa im šest nedelja godišnjeg (koji koriste kada i kako hoće i šef ne mora da ga odobri - samo primi na znanje) ne nudi utehu. Radi se u radnom vremenu, najčešće od 8 do 16. I ni sekunde duže. Nikada. Poslovni laptop ostaje na poslu - ako ga nosiš kući i radiš, plaćaš poseban porez.

Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog van radnog vremena. Poslovna hijerarhija je prilično apstraktna i svi moraju da se osećaju da su jednaki. Poslovno odevanje ne postoji. Nema neplaćenih prekovremenih sati. Petkom ujutro se ne radi, kolektivno se doručkuje. Kristinu je za tri godine šef nazvao jedan jedini put van radnog vremena: da je podseti da u petak ona organizuje doručak.

Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda. Danskog radnika je vrlo lako otpustiti, jer nema otpremnine. Ali je vrlo lako naći i posao - 700.000 Danaca godišnje promeni posao.

Živi se do 18 sati Mi, naviknuti, da gotovo svaku uslugu možemo da dobijemo i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti - i frizeri, i pedikiri, i radnje, i biblioteke - sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u radnji i sat vremena u redu da biste platili robu, kad istekne radno vreme - morate da napustite trgovinu i vratite se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan.

Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsni ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj - gostovanje nemačke filharmonije - u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila da isproba dansku strpljivost. Zajedno sa dve prijateljice s juga otišla je da proslavi 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila da ostane što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.

Muž ide na službeni put, naknadu dobija njegova žena

Rodna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli po pola. Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebalo da ide na dvosedmični službeni put.

Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio “finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti”. Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove, preuzeti na sebe i njegovu polovinu obveza, kuvanja, razvoženja dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje ženi platiti naknadu.

Hrana se kupuje petkom

Danci su veoma štedljiv narod i štede na svemu. Hrana se kupuje petkom, jer se subotom dolaze nove pošiljke voća, povrća i mesa pa se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama. Budući da preferiraju sirovu hranu - dobiju sve što im treba. Danci retko kuvaju, ali obrok izvan doma smatraju rasipništvom i luksuzom. Nenamenski krediti, koji se kod nas masovno dižu kad trošimo preko mere, u Danskoj su retki. Danci koncept minusa, odnosno dopuštenog prekoračenja po tekućem računu uopšte ne razumeju.

Sebi kupiš jedan auto, državi platiš još dva

Porezi su u Danskoj neverovatni. Na luksuzne automobile - 180 odsto. Dakle, na cenu automobila platiš još gotovo dvostruko toliko poreza. Osim ako ne ukloniš zadnja sedišta - onda je to dostavno vozilo, pa je porez samo 60 odsto. Na stan koji ti ostave roditelji - koji su na njega, pri kupovini, platili pristojan porez - platićeš porez. I to od 40 do 75 posto!

Vaspitanje dece Potpuno je normalno da na putu naiđete na bebu koja plače u kolicima - sama. U jaslicama u devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora!

Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I zaista ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju kad naiđe na kolica na putu u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju da imaju terasu za dečju spavaonicu na otvorenom.

Decu ostavljaju u šumi Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, treba da budu kreativni i igraju se napolju, bez uplitanja odraslih. Zato su veoma popularni šumski vrtići koji se sastoje od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu izvan grada.

A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik s ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se - u šumi. Dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave - u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da jasličari moraju da se zabave sami, bez uplitanja pedagoga. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca - zdrava kao dren.

Beba ima temperaturu? Ostavite je golu na snegu...

Danci ne nasedaju na prevare farmaceutskih lobija i ne troše lekove bezveze jer - od većine stvari se ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara. Kristina je skoro dobila nevni slom kad je u vrtiću svog deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura! Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake naše mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili ovčjih boginja. Budući da se kod lekara ne dolazi bez internetske ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima.

Danci vole da imaju decu

Danska je jedna od retkih zemalja koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece. I to je vidljivo već na ulici - deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance:

Danska je pri vrhu zemalja po udelu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji. Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih vaspitnih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu - bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se jednako brinu za decu. Za nas neobično, veliki broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu.

Stari u Danskoj Dok su dečja kolica na svakom koraku, videti sedu glavu u Kopenhagenu je prava retkost. Jer stari u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom čim im to zakon dozvoli, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski penzioneri najčešće prodaju svoj stan - ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana - i s tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život.

Najčešće u Francusku ili Španiju, ili dansku provinciju. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cijene i - sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna je penzija svima ista. Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub, ali retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo da žive od penziji. Međutim, taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život.

Važno je maksi pakovanje

Kod Danaca je važno da je zdravo, eko i u maksi pakovanju. Kao da sam se vratila na početak 80-ih u Jugoslaviji, kaže Kristina. Nema šarenih polica ni mirisne ponude: pakovanja su bez mirisa i aditiva. Ne pene - to im je zajedničko. Kao toliko puta ranije, njeno je čuđenje naišlo na nerazumevanje: ne zagađuje vodu, šta biste više hteli?

Golotinja je ok, čemu zavese?

Što je zemlja južnije, koristi više zavesa i tkanina. Što se ide severnije, zavese sve više padaju. Danci, recimo, obožavaju staklene zidove i stiče se utisak da normalne zidove koriste isključivo unutar kuće ili stana - nikad kao spoljne. Njihovi su domovi stakleni, providni, otvoreni svakom pogledu. A zavese ne koriste. Nije im neugodno presvlačiti se na prozoru, a Kristina je nekoliko komšija uhvatila i kako vode ljubav. Na lokalnom bazenu, na koji vrlo često majke dolaze s decom, uobičajeno je da se pre odlaska u bazen sve žene skinu i zajedno tuširaju, komentarišući jedna drugu. Kristina se jedina tuširala u kostimu.

Kako se ispravno samozadovoljavati

Četvrtkom uveče, na prvom programu javne danske televizije, u 21 čas, ide rado gledana obrazovno-dokumentarna emisija koju Danci jako vole. Jer je dokumentarna i obrazovna. Tako je, recimo, jednog četvrtka stručna saradnica u studiju uživo edukovala i pokazivala ispravne tehnike samozadovoljavanja te komparativne prednosti raznih spravica, dok je drugi gost to mirno i stručno komentarisao. Emisija je bila krajnje ozbiljna, preneo je Kurir Stil.

Kafa se ne služi, uzmeš je sam

Sate provedene na kafi u kafiću gdj vas služe ljubazni konobari Danci ne praktikuju. Niti razumeju taj naš običaj. U danskim kafićima kafa se uzima na šanku, čeka se u redu da se kupi i tada se traži mesto među retkim stolovima.

Onda se ide po šećer i vodu, koji su na drugom kraju prostorije: voda stoji u bokalu i sipa se u plastične čaše. Ako se nađe slobodan sto - koji najčešće gost sam očisti od nagomilanih šolja - nije uobičajeno da se sedi dugo i priča.

U kuću vas neće pozvati

Sprijateljiti se s danskom porodicom - onako da im upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića i plaćate naizmenično runde, zovete ih u poslednji čas kad nema ko da vam čuva decu i ne brojite usluge - jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina je sebi dala u zadatak. U početku je bez kraja zvala koleginice i roditelje sinovljevih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao kod sebe. Sve dok je jedna kolegica iznenada nije pozvala na suši zabavu, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jednog dana na stolu dočekala poruka: dužna je 100 kruna. Za sastojke.