Par okrenuo ceo sistem naglavačke: "Zaljubili smo se na prvi pogled, ali nismo znali da li smo brat i sestra"

Godinama je Artur Kermalvezen, dete začeto spermom donora, gde god bi išao posmatrao muškarce oko sebe kao potencijalne očeve.

„Zamišljao sam da bi to mogao da bude moj učitelj, ljudi koje sam viđao u autobusu... i bio sam veoma ljut jer je nemoguće tako živeti.“

Kada je odrastao i zaljubio se u Odri, još jednu osobu iz Pariza začetu spermom donora, to pitanje za njega je postalo još važnije, navodi se u epizodi emisije The Gift na BBC Radiju 4.

Ljubav na prvi pogled ili - genetska privlačnost?

Odri njihov susret na okupljanju aktivista začetih uz pomoć donora 2010. godine opisuje kao „ljubav na prvi pogled“. Međutim, mučilo ih je pitanje da li je ta povezanost bila romantična ili možda genetska privlačnost.

U vreme njihovog rođenja u Parizu su postojale samo dve banke sperme, a mnogi muškarci su spermu donirali više puta. Zbog toga je postojala realna mogućnost da su Artur i Odri polubrat i polusestra, prenosi Jutarnji list njihovu priču.

Pre nego što su odlučili da zasnuju porodicu, morali su da saznaju da li su u rodbinskoj vezi. Međutim, francuski zakoni koji regulišu genetsko testiranje i anonimnost donora izuzetno su otežavali pronalaženje odgovora.

Genetski test može da naruči i nadzire samo istraživač, lekar ili sudija, dok se za posedovanje kompleta za kućno testiranje može dobiti novčana kazna veća od 3.500 evra.

Zbog toga kompanije poput 23andMe, Ancestry i MyHeritage svoje komplete ne nude u Francuskoj, koja je jedina zemlja u Evropi u kojoj je korišćenje takvih testova krivično delo.

Čak i pre nego što su joj roditelji, kada je već bila odrasla, rekli da je začeta spermom donora, Odri je završila pravo i specijalizovala se za bioetičko pravo. Zato je dobro znala da francuski zakon garantuje anonimnost donora, čak i nakon njihove smrti.

Ona je začeta 1979. godine, pre nego što je takvo zakonodavstvo postojalo.

Dok je tražila druge osobe začete uz pomoć donora koje su rođene pre 1994. godine, naišla je na Artura. On je napisao knjigu u kojoj je detaljno opisao svoju želju da sazna više o svom biološkom poreklu.

Odri kaže da ju je pogodilo koliko je precizno izrazio osećanja koja je i sama teško uspevala da pretoči u reči. Oboje su imali porodice koje su ih volele, a ipak su ih privlačila pitanja o nepoznatim ljudima koji su učestvovali u njihovom nastanku.

Pravni pokušaji nisu urodili plodom

Nakon višemesečne potrage pronašli su lekara na jugu Francuske koji je za 900 evra obavio genetski test. Rezultat je pokazao da nisu u rodbinskoj vezi.

Međutim, njihova nelagoda nije nestala jer je lekar prekršio zakon time što im je saopštio rezultat.

"Brinuli smo da je šarlatan", kaže Odri.

Razmišljali su da upotrebe kućni komplet za testiranje kako bi potvrdili rezultat, ali je Odri, kao pravnica, bila odlučna da postupa u skladu sa zakonom.

Zbog toga je od 2010. godine pokrenula niz pravnih postupaka protiv francuskog sistema.

Želela je da zna da li je njen donor još živ i, ako jeste, da li i dalje želi da ostane anoniman. Takođe je želela da sazna da li može da dobije informacije koje ne otkrivaju njegov identitet - koliko puta je donirao spermu i da li bi Artur mogao da bude među njenom polubraćom i polusestrama.

Njeni pravni pokušaji nisu urodili plodom. Posle tri godine postupaka Artur i Odri odlučili su da se venčaju.

Godine 2015. najviši francuski upravni sud odbio je poslednju Odrinu žalbu. Uoči rođenja njihovog prvog deteta lekar je ipak pristao da proveri podatke o njihovim donorima. Utvrdio je da su rođeni različitih godina i da zato nisu mogli da budu začeti spermom istog muškarca.

Artur je i dalje strahovao da su u rodbinskoj vezi, pa su na kraju uradili kućni DNK test. Rezultat je potvrdio da nisu u srodstvu.

Uprkos francuskoj zabrani, kućne DNK testove je, prema proceni organizacije DNA Pass, uradilo više od milion Francuza. Mnogi ih nabavljaju preko prijatelja u zemljama u kojima su legalni ili koriste usluge prosleđivanja pošiljaka iz susednih država.

Kontakt s donorom, braća i sestre

Rezultati su im otvorili nova vrata. Posle 30 godina potrage Artur je na Božić 2017. godine stupio u kontakt sa svojim donorom sperme.

Odri je, međutim, doživela još veći šok. Među njenim DNK podudaranjima pojavila se Sofi, žena koju je ranije zastupala na sudu u slučaju koji se odnosio na slična prava.

„Otkrila sam da je Sofi, žena čiji sam slučaj zastupala na sudu, moja biološka sestra“, kaže Odri.

Njih dvoje testirali su se zajedno sa još osmoro osoba začetih uz pomoć donora. Od njih desetoro, četvoro – Odri, njen brat Piter, Sofi i njen brat Dejvid – pokazalo se povezanim sa istim donorom, što je potvrdilo koliko je stvaran bio rizik da više dece potiče od istog muškarca.

Godinama kasnije genetsko podudaranje sa jednom Amerikankom odvelo je Odri do njenog donora Filipa. Međutim, on je u međuvremenu preminuo.

Odrina majka napisala je njegovoj porodici pismo u kojem im se zahvalila na njegovom „daru“, koji je opisala kao „nemerljiv“. Porodica ju je pozvala u posetu.

„Svima su bile suze u očima“, priseća se Odri.

Filipova sestra pritom nije ni znala da je on bio donor.

Promena francuskih zakona, ali ne i kraj borbe

Odri je konačno dobila odgovore za kojima je tragala decenijama. Saznala je više o zdravstvenoj istoriji svoje biološke porodice i dobila fotografije i video-snimke Filipa.

„Mogu da ga gledam, vidim kako se kretao i čujem njegov glas.“

Njena pravna kampanja i Arturova knjiga pomogli su da se pokrenu promene francuskih zakona. Osobama začetim nakon aprila 2025. omogućeno je da, kada postanu punoletne, pristupe podacima koji otkrivaju identitet njihovih donora.

Francuska, ipak, i dalje ostaje među retkim evropskim zemljama u kojima su kućni DNK testovi zabranjeni. Za Odri zato borba nije završena.

„Svaka osoba ima pravo da zna svoje poreklo i pravo da zna svoju istoriju“, kaže ona.