Naučnici konačno otkrili šta su zapravo glasovi koje čuju osobe sa šizofrenijom: "Nije uopšte ono što su mnogi mislili"

„Ova ideja postoji već 50 godina, ali ju je bilo veoma teško proveriti, jer je unutrašnji govor po svojoj prirodi, privatan“, objašnjava Tomas Vitford, istraživač psihologije na Univerzitetu Novi Južni Vels u studiji "Oxford Academic".

Koristeći EEG (elektroencefalografiju) za merenje moždanih talasa, Vitford i njegove kolege ispitivali su kako mozak reaguje na unutrašnji govor, kao i kako mozak osoba sa šizofrenijom reaguje tokom auditivnih halucinacija.

„Kada govorimo, čak i samo u mislima, deo mozga koji obrađuje zvuke iz spoljnog sveta postaje manje aktivan“, objašnjava Vitford. „To se dešava zato što mozak predviđa zvuk sopstvenog glasa. Ali kod osoba koje čuju glasove, to predviđanje izgleda ne funkcioniše pravilno, pa mozak reaguje kao da glas dolazi od nekog drugog.“

U istraživanju je učestvovalo 55 osoba sa šizofrenijom i nedavnim auditivnim halucinacijama, 44 osobe sa šizofrenijom ali bez skorih halucinacija, i 43 osobe bez istorije šizofrenije.

Učesnicima je preko slušalica puštan zvuk, dok su u isto vreme u mislima trebalo da izgovore reč „bah“ ili „bih“. Zvuk koji su čuli bio je takođe „bah“ ili „bih“, ali učesnici nisu znali da li će njihov zamišljeni glas odgovarati zvuku koji čuju.

Kada se unutrašnji govor poklopio sa spoljašnjim zvukom, mozgovi učesnika koji su imali nedavne halucinacije reagovali su mnogo snažnije.

„Kod zdravih ljudi, unutrašnji govor izaziva isto smanjenje moždane aktivnosti kao i kada zaista govore naglas“, objašnjava Vitford. „Ali kod onih koji čuju glasove, tog smanjenja aktivnosti nema, naprotiv, njihov mozak reaguje još snažnije na unutrašnji govor, kao da dolazi spolja. To može objasniti zašto su ti glasovi toliko uverljivi.“

Ovo istraživanje ukazuje da su „glasovi“ koje osobe sa šizofrenijom čuju zapravo njihov sopstveni unutrašnji govor, koji njihov mozak pogrešno prepoznaje kao spoljašnji. Ovakvi nalazi mogli bi da pomognu lekarima da ranije prepoznaju rizik od psihoze, čak i pre nego što se simptomi pojave, što bi omogućilo pravovremenu intervenciju.