Nacisti su tražili od autora "Hobita" Dž. R. R. Tolkina da se izjasni da li je Jevrejin: Njegov odgovor postao je legendaran

Adolf Hitler je u martu te godine osnovao Ministarstvo narodnog prosvećenja i propagande, na čije je čelo postavio Jozefa Gebelsa. Nekoliko meseci kasnije osnovana je i Komora kulture Rajha, moćna institucija preko koje je režim nadzirao film, pozorište, muziku, književnost, likovnu umetnost, radio i štampu.

Da bi neko mogao profesionalno da radi u tim oblastima, morao je da bude prihvatljiv nacističkim vlastima i član odgovarajuće komore. Jevreji, kao i brojni umetnici i intelektualci koje je režim smatrao politički ili umetnički nepodobnim, postepeno su izbacivani iz javnog kulturnog života.

Opsesija nacističkog režima takozvanim „arijevskim poreklom“ nije se, međutim, zaustavljala na granicama Nemačke.

To je na sopstvenoj koži osetio i jedan britanski profesor i pisac čije će knjige kasnije postati neka od najpoznatijih dela svetske književnosti – Dž. R. R. Tolkin.

Nemci su želeli da objave „Hobita“

Tolkinov „Hobit“ objavljen je u Velikoj Britaniji 1937. godine i brzo je privukao pažnju čitalaca i izdavača iz drugih zemalja.

Već sledeće godine njegov britanski izdavač Stenli Anvin pregovarao je sa nemačkom izdavačkom kućom Riten i Lening o objavljivanju nemačkog prevoda knjige.

Međutim, iz Nemačke je stigao zahtev koji je Tolkina razbesneo.

Izdavač je želeo potvrdu da je pisac „arijevskog porekla“.

Za nacističke vlasti takvi zahtevi bili su deo rasnog sistema koji je do tada već duboko prodro u nemačko društvo. Za Tolkina, profesora filologije na Oksfordu i vrhunskog poznavaoca jezika, pitanje je bilo ne samo uvredljivo nego i naučno besmisleno.

U pismu Stenliju Anvinu od 25. jula 1938. nije krio bes.

Pitao se da li je takav zahtev dobio zato što nosi prezime nemačkog porekla ili nemački zakoni od svih stranaca zahtevaju dokaz o „arijevskom“ poreklu.

Tolkin je svom izdavaču jasno stavio do znanja da nema nameru da podrži ono što je nazivao potpuno pogubnom i nenaučnom rasnom doktrinom. Istakao je i da ima mnogo prijatelja Jevreja i da odsustvo jevrejskog porekla ne smatra nečim čime bi trebalo da se ponosi.

Bio je spreman čak i da odustane od nemačkog izdanja „Hobita“.

Tolkin je pripremio dva odgovora

Pošto prava na knjigu nisu bila samo njegova stvar, Tolkin nije želeo samostalno da ugrozi pregovore o nemačkom izdanju. Zato je Stenliju Anvinu poslao dva moguća odgovora i prepustio mu odluku koji će proslediti nemačkoj izdavačkoj kući.

Jedan je, po svemu sudeći, bio uzdržaniji.

Drugi je bio mnogo oštriji – i upravo je ta verzija kasnije postala čuvena.

Tolkin je odgovor započeo gotovo profesorski. Objasnio je da mu nije sasvim jasno šta Nemci podrazumevaju pod izrazom „arijevski“.

Kao filolog, ukazao je na činjenicu da izraz „arijevski“ ima istorijsko i lingvističko poreklo povezano sa indo-iranskim narodima i jezicima, a ne sa nacističkom pseudonaučnom predstavom o nekakvoj superiornoj severnoevropskoj rasi.

A onda je prešao na ono što su Nemci zapravo želeli da saznaju – da li je Jevrejin.

Njegov odgovor bio je upečatljiv:

„Žao mi je što, izgleda, nemam pretke iz tog darovitog naroda.“

Bilo je to potpuno suprotno od odgovora kakav je nacistički sistem očekivao.

Umesto da se potrudi da dokaže svoju „rasnu podobnost“, Tolkin je pitanje okrenuo protiv onih koji su ga postavili.

Prezime nemačkog porekla kojim se nekada ponosio

Tolkin je potom objasnio da je njegov čukundeda u 18. veku došao iz Nemačke u Englesku, dok je najveći deo njegove porodice bio engleskog porekla.

Naglasio je da je Britanac i da bi to, po njegovom mišljenju, trebalo da bude sasvim dovoljno za odluku o tome da li njegova knjiga može da bude objavljena.

Posebno snažan deo pisma odnosio se upravo na njegovo nemačko prezime.

Tolkin je naveo da ga je dugo nosio sa ponosom, čak i tokom Prvog svetskog rata, kada je kao britanski vojnik služio u vojsci i borio se protiv Nemačke.

Ali je nacističkom izdavaču stavio do znanja da bi takvo osećanje moglo da se promeni.

Ako nepristojna i potpuno nevažna pitanja o poreklu postanu pravilo čak i kada je reč o književnosti, poručio je, približava se vreme kada nemačko ime više neće biti razlog za ponos.

Tolkin je time pogodio samu suštinu problema: njegovo poreklo nije imalo nikakve veze sa kvalitetom „Hobita“ niti sa tim da li knjiga zaslužuje da bude prevedena i objavljena.

Čuveno pismo možda nikada nije stiglo u Nemačku

Priča, međutim, ima važan detalj koji se često izostavlja kada se Tolkinovo pismo danas prenosi internetom.

Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je upravo ovaj, najpoznatiji i najoštriji odgovor zaista poslat nemačkoj izdavačkoj kući.

U zbirci Tolkinovih pisama objašnjeno je da je pisac pripremio dve verzije odgovora. U arhivi britanskog izdavača sačuvan je upravo oštriji nacrt, zbog čega su urednici zaključili da je veoma moguće da je Stenli Anvin u Nemačku zapravo poslao drugi.

Ipak, navodi se da je i u drugoj verziji Tolkin odbio da pruži traženu deklaraciju o „arijevskom“ poreklu.

Zato suština priče ostaje ista: kada je od njega zatraženo da svoje poreklo uklopi u rasne kriterijume nacističke Nemačke, Tolkin je to odbio.

Njegovo privatno pismo Stenliju Anvinu dodatno pokazuje koliko ga je zahtev pogodio. Nacističke rasne teorije nije smatrao samo moralno odbojnim već, kao naučnik i filolog, i potpuno nenaučnim.

I upravo zato je odgovor autora „Hobita“, bez obzira na to koja je verzija na kraju završila u Nemačkoj, osam decenija kasnije ostao jedan od najupečatljivijih dokumenata o njegovom odnosu prema nacističkoj rasnoj ideologiji.