Dao je otkaz, pobegao u šumu i više ga niko nije video: Posle 27 godina se vratio i ljudi su začuđeno slušali njegovu priču

Nikome nije rekao kuda idem, ni svojoj porodici.

„Nisam imao kome da kažem. Nisam imao prijatelje. Nisam bio zainteresovan za svoje kolege", rekao je Kristofer nakon mnogo godina samovanja u šumi.
Vozio se istočnom obalom Amerike grickajući brzu hranu i boraveći u jeftinim motelima „najjeftinijim koje sam mogao da nađem“, rekao je. Danima je putovao sam dok se nije našao duboko u Floridi, gde se uglavnom držao glavnih puteva i posmatrao ljude kako prolaze.

Šta ga je navelo da pobegne u divljinu?

Na kraju se okrenuo i krenuo na sever. Slušao je radio. Ronald Regan je bio predsednik i upravo se dogodila nuklearna katastrofa u Černobilu. Dok je vozio kroz Džordžiju, Karolinu i Virdžiniju, blagosloven nepobedivom mladošću, opijen „radošću vožnje“, osetio je da ideja prerasta u realizaciju, a zatim se učvršćuje u odlučnost.

Ceo život mu je bilo prijatno da bude sam. Interakcija sa drugima je često bila frustrirajuća. Svaki susret sa drugom osobom ličio mu je na sudar.

Krenuo je na sever u Mejn, gde je i odrastao. U centru države nema mnogo puteva, a on je odabrao onaj koji je prolazio pored kuće njegove porodice.
„Mislim da sam samo hteo da pogledam oko sebe poslednji put i da se pozdravim“, rekao je.

Nije se zaustavio. Poslednji put je video svoju porodičnu kuću kroz šoferšajbnu svog automobila.

Nastavio je da ide, „gore i gore i gore“. Ubrzo je stigao do obala jezera Mushed, najvećeg jezera u Mejnu i tačke gde država počinje da postaje zaista udaljena.
„Vozio sam sve dok mi nije skoro nestao benzin. Krenuo sam malim putem. Zatim malim putem koji se odvaja od tog malog puta. Odvezao se koliko god je vozilo moglo da ga ponese u divljinu.

Najt je parkirao auto i bacio ključeve na centralnu konzolu. Sa sobom je imao šator i ranac, ali nije imao kompas ili mapu. Ne znajući kuda ide, bez ikakvog određenog mesta na umu, zakoračio je među drveće i otišao.

Zašto bi 20-godišnjak naglo napustio svet? Taj čin je imao karakteristike samoubistva, osim što se nije ubio.

„Za ostatak sveta, ja sam prestao da postojim“, rekao je Najt.

Posle njegovog nestanka, Najtova porodica mora da je mnogo propatila; nije znala šta mu se dogodilo i nije mogla u potpunosti da prihvati ideju da je možda mrtav.

Njegov poslednji gest, ostavljajući ključeve u autu, bio je posebno čudan. Najt je odrastao tako da je cenio vrednost novca, a auto je bio najskuplji predmet koji je ikada kupio. Zašto ne bi zadržao ključeve kao sigurnost? Šta ako mu se ne svidi kampovanje?

"Auto mi je bio beskoristan. Skoro je bio bez goriva i bio sam miljama udaljen od bilo koje benzinske pumpe", rekao je on.

Koliko smo uspeli da saznamo, auto je i dalje tu, napola ga je progutala šuma. Najt je rekao da zapravo ne zna zašto je otišao. Mnogo je razmišljao o tom pitanju, ali nikada nije došao do konkretnog odgovora.

„To je misterija“, objasnio je.

„Ne mogu da objasnim svoje postupke“, rekao je. "Nisam imao planove kada sam otišao, nisam razmišljao ni o čemu. Samo sam to uradio."
Najtov cilj je bio da se izgubi. Ne samo da se izgubi za ostatak sveta, već zapravo od samog sebe u šumi. Imao je samo rudimentarnu opremu za kampovanje, nekoliko komada odeće i malo hrane.

"Imao sam ono što sam imao", rekao je, "i ništa drugo."

Nije lako zaista se izgubiti.

"U toj ideji nije bilo dubine ili suštine. Bila je na nivou instinkta. Instinkt životinja je da se vrate na svoju teritoriju, a takav je bio i moj dom u kome sam rođen i odrastao."
Mejn je podeljen na niz dugih dolina u pravcu sever-jug, geološki trag ostavljen od glečera koji se nadolaze i povlače. Doline razdvajaju nizovi planina, sada istrošenih vremenskim prilikama i proćelavih kao starci. Tlo dolina u vreme kada je Najt stigao činile su bare i močvare.

„Uglavnom sam se držao grebena“, rekao je Najt, „i ponekad prelazio močvare da bih stigao od jednog grebena do drugog.“

Probijao se po izlomljenim padinama i blatnjavim močvarama.

"Uskoro sam izgubio pojam gde sam. Ali nije me bilo briga." Kampovao je na jednom mestu oko nedelju dana, a zatim se ponovo uputio na jug. „Nastavio sam da idem“, rekao je. „Bio sam zadovoljan izborom koji sam napravio.“

Glad kao najveća muka

Iako je civilizaciju ostavljao iza sebe bio je zadovoljan osim po pitaju jedne stvari: hrane. Najt je bio gladan i zaista nije znao kako da se nahrani. Njegov odlazak iz spoljašnjeg sveta bio je zbunjujuća mešavina neverovatne posvećenosti i potpunog odsustva planiranja - što nije tako neobično za dvadesetogodišnjaka. Bilo je to kao da odete na kampovanje za vikend, a zatim se ne vratite kući četvrt veka. Bio je dobar lovac i pecaroš, ali nije imao ni pušku ni štap za pecanje. Ipak, nije želeo da umre, barem ne u ovom trenutku. Najtova ideja je bila da ode u potragu za hranom. Divljina Mejna je ogromna,ali ne i velikodušna. Nema voćki. Bobice ponekad imaju sezonu tokom jednog vikenda. Bez lova, hvatanja u zamku ili ribolova, osoba će umreti od gladi.

Najt je išao na jug, konzumirajući vrlo malo dok se nisu pojavili asfaltirani putevi. Ali pokušajte da ne jedete 10 dana - skoro svi više neće moći da se obuzdaju. Glad je teško ignorisati.
„Trebalo mi je vremena da prevaziđem svoje skrupule“, rekao je Najt, ali kada su principi počeli da mu padaju, zgrabio je nekoliko klasova kukuruza iz jedne bašte, iskopao nekoliko krompira iz druge i pojeo nekoliko komada zelenog povrća.

Jednom je, u prvim nedeljama svog odsustva, prenoćio u nenaseljenoj kolibi. To je bilo jadno iskustvo.

„Stres, besana noć od brige da će me uhvatiti, naterali su me da prestanem da to radim.“ Posle toga, Najt više nikada nije spavao u zatvorenom prostoru, bez obzira na hladno ili kišovito vreme.

Nastavio je dalje na jug, berući hranu u baštama kroz koje je prolazio, da bi na kraju stigao do poznatog regiona na koji je navikao. Na severu je bilo hladnije. Najt nije bio siguran gde se tačno nalazi, ali je znao da je to njegov domaći teren. Ispostavilo se da je bio na manje od 50 kilometara vazdušne linije od kuće svog detinjstva.

Ipak, ostao je gladan. Najt je počeo da shvata da je gotovo nemoguće živeti sam sve vreme. Potrebna ti je pomoć. Međutim, Najt je smatrao da dobrovoljna pomoć drugih kvari ceo poduhvat. Želeo je da bude bezuslovno sam, usamljeno pleme bez kontakta.

Kolibe oko jezera u centralnom Mejnu, rekao je Najt, imale su minimalne bezbednosne mere. Prozori su često bili otvoreni, čak i kada su vlasnici bili odsutni. I tako je Najt odlučio da krade.

Počiniti hiljadu provala pre nego što budete uhvaćeni je podvig svetske klase i zahteva preciznost i strpljenje, smelost i sreću. Takođe zahteva posebno razumevanje ljudi. „Tražio sam šablone“, kaže Najt. „Svako ima šablone.“

Čučao je na ivici šume i pedantno posmatrao navike porodica u kolibama uz bare. Posmatrao je njihove tihe doručke i večere, njihove posetioce i slobodna mesta, automobile koji se voze gore-dole ulicom. Ništa što je Najt video nije ga navelo da se vrati svom ranijem životu. Njegov nadzor je bio klinički, informativni, matematički. Nije naučio ničije ime. Sve što je pokušavao je da razume migracione obrasce – kada su ljudi išli u kupovinu, kada je koliba bila nenaseljena. Posle toga je, kaže, sve u njegovom životu postalo pitanje vremena. Idealno vreme za krađu bilo je kasno uveče, sredinom nedelje, po mogućstvu kada je nebo bilo oblačno, najbolje kada je padala kiša. Jaka kiša bila je najbolje vreme. Ljudi su se klonili šuma kada je bilo vlažno.

U Najtovom lopovskom repertoaru bilo je najmanje 100 koliba. U idealnom slučaju, koliba bi bila potpuno opremljena i porodica bi bila odsutna do vikenda. Nikada nije rizikovao da provali u dom koji radi tokom cele godine, i uvek je nosio sat kako bi mogao da prati vreme.

Ponekad su kolibe ostajale nezaključane. U njih je bilo najlakše ući, ali su ubrzo i druga mesta postala skoro isto tako laka meta. Najt je imao ključeve od onih koliba koje je pronašao tokom prethodnih provala. Svaki ključ je sakrio na odgovarajućem imanju, obično ispod neupadljive stene. Stvorio je nekoliko desetina ovih skrovišta i nikada nije zaboravio gde se neko nalazilo.

Tokom većine svojih provala, Najt je obijao bravu na prozoru ili vratima. Uvek je nosio sa sobom svoju opremu za otvaranje brava, torbu sa zbirkom šrafcigera, i ravnih šipki i turpija, koje je ukrao ​​i mogao je da prođe kroz sve brave osim najjačih zavrtnja uz savršeno malo pomeranje prave alatke. Kada bi završio krađu, često bi zapečatio rezu na prozoru koji je otključao i izašao bi iz kuće kroz ulazna vrata, pazeći da je kvaka postavljena, ako je moguće tako, da se zaključa iza sebe. Nije bilo razloga da se mesto ostavi kao laka meta lopovima.

Kako su stanovnici ulagali u poboljšanje bezbednosnih sistema, Najt se prilagođavao. Kroz svoj jedini plaćeni posao znao je za alarmne sisteme i koristio to znanje za dalju krađu - ponekad onemogućujući sisteme ili vađenjem memorijskih kartica sa sigurnosnih kamera. Izbegao je desetine pokušaja hapšenja, kako od policajaca, tako i od strane privatnih građana. Mesta zločina koje je ostavio za sobom bila su toliko čista da su mu vlasti odale poštovanje bez zavisti.

„Nivo discipline koji je pokazao u svojim provalama“, rekao je jedan policajac, „nadmašuje bilo šta što možemo i da zamislimo – rad nogu, izviđanje, talenat za razbijanje brava, njegovu veštinu da neprimećeno uđe i izađe“.

Svaka provala donosila je Najtu dovoljno zaliha da mu izdrži oko dve nedelje, i dok se vraćao u svoju sobu u šumi - "nazad na moje sigurno mesto, uspeh" osećao je dubok osećaj mira.
Najt je rekao da ne može tačno da opiše kakav je osećaj biti sam tako dugo. Tišina se ne može izraziti rečima. „Komplikovano je“, rekao je. „Usamljenost daje osećaj nečeg vrednog. Ne mogu da odbacim tu misao. Usamljenost je povećala moju svest. Ali teško je to što sam, kada sam svoju povećanu svesnost primenio na sebe, izgubio svoj identitet. Nije bilo publike, nikog ispred koga da nastupam. Nije bilo potrebe da se definišem. Postao sam nebitan."

Činilo se da se linija razdvajanja između njega i šume, rekao je Najt, rasplinula. Njegova izolacija je više ličila na zajednicu. "Moje čežnje su nestale. Nisam više žudeo ni za čim. Nisam imao ni ime. Romantično rečeno, bio sam potpuno slobodan.“

Hapšenje i popularnost

Posle 27 godina potpune izolacije, Najt je konačno uhapšen dok je krao hranu iz letnjeg kampa na jezeru. Optužen je za provalu i krađu i odveden je u lokalni zatvor. Njegovo hapšenje izazvalo je ogromno uzbuđenje - u zatvor su stigla pisma i posetioci, a intervju je zatražilo oko 500 novinara. Pojavila se ekipa dokumentarista. Žena ga je zaprosila.
Svi su želeli da znaju šta će pustinjak reći. Koje je uvide stekao u svojoj samoći? Kakav je savet imao za nas ostale? Hiljadama godina ljudi su se obraćali pustinjacima sa sličnim zahtevima, da se posavetuju sa nekim čiji se život toliko radikalno razlikuje od njihovog.

Najt je na kraju dozvolio novinaru da ga upozna, i tokom devet sati dugih poseta zatvoru, pustinjak je ispričao svoju životnu priču – o tome kako je uspeo da preživi i kakav je osećaj živeti sam tako dugo.

I jednom, kada je bio posebno introspektivno raspoložen, Najt je, uprkos svojoj tipičnoj nevoljnosti da prenese mudrost, izgledao spreman da podeli više od onoga što je naučio u svojoj samoći. Da li je, upitao ga je novinar, dobio neki veliki uvid u divljini?

Najt je tiho sedeo, ali je konačno došao do odgovora.

"Dovoljno spavaj", rekao je.

Namestio je vilicu na način koji je ukazivao da neće ništa više da kaže. To je ono što je naučio. To je bez sumnje bila istina.

(Guardian / Stil)