Stranci su 24 sata jeli samo u Beogradu, a na kraju priznali kakva je zapravo naša hrana: "Kad uporedimo hranu u Evropi i Srbiji sve je jasno"

Njihov gastronomski maraton počeo je na mestu koje mnogi Beograđani smatraju obaveznom stanicom – u pekari Trpković. Ova porodična pekara radi više od jednog veka, a recepti koji se u njoj koriste, kako navode vlasnici, prenose se generacijama i imaju tradiciju dugu više stotina godina.

Prvi izbor bio je burek sa sirom, za koji kažu da se razlikuje od većine pita koje su probali širom Evrope. Opisuju ga kao izuzetno sočan i zasitan, sa bogatim nadevom i hrskavim korama, dok jogurt smatraju neizostavnim delom iskustva jer savršeno ublažava njegovu punoću. Posebno ih je iznenadilo koliko je burek u Srbiji obilan obrok koji bez problema može da zasiti do popodneva.

Pored bureka probali su i zeljanicu, pitu sa spanaćem, mladim sirom i jajima. Za razliku od bureka, ocenili su je kao laganiju i osvežavajuću opciju, ali jednako ukusnu. Dopalo im se što i ona tradicionalno dolazi uz jogurt, što je običaj koji, kako kažu, dodatno zaokružuje ukus.

Posle slanog doručka usledio je desert u čuvenom hotelu Moskva. Tamo su probali čuvenu Moskva šnit, kolač koji je postao jedan od simbola Beograda. Slojevi puter-krema, badema, višanja i kajsija ostavili su snažan utisak na putnike, koji su primetili da je kolač istovremeno bogat i osvežavajući. Posebno ih je oduševila činjenica da se ovaj desert danas proizvodi u velikim količinama i izvozi u brojne evropske zemlje, ali i u Sjedinjene Američke Države.

Nakon slatke pauze uputili su se na potpuno drugačije mesto – pijacu, gde su želeli da probaju nešto što predstavlja savremeni pogled na srpsku kuhinju. Izbor je pao na lokal Pri Top, poznat po tome što meso priprema kombinacijom dugog kuvanja na niskoj temperaturi i završnog pečenja na vatri.

Njihov zaštitni znak je pečenja, a domaćini su im objasnili da se meso satima priprema metodom „sous vide“, nakon čega dobija hrskavu koricu i karakterističan miris dima. Uz domaći hleb od kiselog testa, ren i zreo paradajz, gosti su zaključili da je reč o jednom od najboljih mesnih obroka koje su probali tokom putovanja.

Kada je došao red na pljeskavicu, odlučili su da posete restoran Prava pljeskavica, mesto koje među Beograđanima uživa gotovo kultni status. Posebno im se dopalo što se ovde insistira na kvalitetu mesa, bez dodavanja kečapa ili majoneza, kako bi ukus samog mesa došao do izražaja.

Pljeskavicu su opisali kao savršeno izbalansiranu – spolja blago zapečenu, iznutra sočnu, serviranu u svežem pecivu sa povrćem i sirom. Upravo ta jednostavnost, smatraju, čini je jednom od najboljih verzija balkanskog specijaliteta.

Veče su završili u restoranu Zavičaj, gde su želeli da probaju jela koja najbolje predstavljaju tradicionalnu srpsku kuhinju. Prvo su na sto stigli svadbarski kupus, jelo koje se nekada pripremalo u velikim zemljanim posudama za svadbe i druga velika porodična okupljanja. Dugo kuvani kupus i dimljeno meso ostavili su snažan utisak, a posebno su istakli koliko se meso lako odvaja viljuškom.

Za kraj su probali i Karađorđevu šniclu, jedno od najpoznatijih srpskih jela. Punjena kajmakom i sirom, poslužena uz pomfrit, tartar sos i svežu salatu, za njih je predstavljala pravi primer bogate domaće kuhinje. Zanimljivo im je bilo i objašnjenje da se ovo jelo često naziva „devojački san“, zbog svoje veličine i obilnog nadeva.

Posle celodnevnog obilaska restorana i pekara zaključili su da Beograd nudi mnogo više od ćevapa i pljeskavice po kojima je poznat. Prema njihovim utiscima, najveća vrednost srpske kuhinje nije samo u ukusima, već u spoju tradicije, porodičnih recepata i lokalnih namirnica koje se prenose s generacije na generaciju.

Na kraju su poručili da svako ko želi da upozna Beograd kroz hranu može to da uradi za samo jedan dan, ali da će mu biti jasno zašto se u ovaj grad mnogi vraćaju upravo zbog ukusa koje je teško pronaći bilo gde drugde u Evropi.