Kopajući po uspomenama i fotografijama naišla sam na ljubavna pisma i razglednice koje su počele da mi stižu u šestom osnovne, a prestale su kad sam otvorila prvi mejl. U eri bez interneta i u mom životu koji je komično-tragični igrokaz veza na daljinu, proveravanje poštanskog sandučeta je bio poput dodele Oskara ili skoka sa ivice svemira.

Mog poštara Žiku sam volela najviše na svetu kada je donosio koverte adresirane na mene. Tih nekoliko sekundi dok otvaraš ljubavno pismo srce udara k’o centrifuga veš mašine. Danas, u eri instant poruka, i meni samoj je teško da se vratim i setim se koliko i kako su me čekanje i neizvesnost oblikovali.

I evo, gledam ispred sebe zamotuljak pisama uvezan crvenom trakom, pokušavam da oživim slike. Sve su na stranim jezicima, moj ljubavni život su zapravo od tada do danas – veze na daljinu. Osim onda kad sam se udala i razvela od jednog Šumadinca s kojim imam najbolje dete na svetu.

Ima važnijih stvari od poršea

Baš sam bila klinka kad sam na Hvaru upoznala Roberta iz Berlina. On i njegova porodica su imali vilu blizu mog smeštaja. Njegov otac, matori šmeker, mi je na večeri na koju su nas pozvali rekao: „Kad porasteš udaj se za Roberta i ja ću ti kupiti crveni porše.“ Ja (12 godina) odgovaram: „Ima u životu važnijih stvari od poršea.“ O živote, prazna krofno. Roberta je ćale mnogo nervirao, pa se instant zaljubio u mene. Njegova pisma su mi stizala redovno, iz svih krajeva sveta od te moje 12. do 18. godine. Posle su se proredila i onda smo, negde oko moje 22. izgubili svaki kontakt. Nema ga na Fejsu ni na drugim mrežama i ne znam šta je sa njim. Možda je tako i bolje. Ovo su delovi Robertovih pisama:

Maštanje o poljupcu

„Danas mi je rođendan i nijedan poklon me nije obradovao kao tvoje pismo. Devojke u Berlinu nisu kao ti, zato te volim. Površne su i glupe. Ti me najbolje poznaješ, ti si moj svet, moj prijatelj, moj poljubac na kiši. Volim te više od skejta. Hej, zašto seckaš sve te slike iz „Brava“? Šta radiš s tim?…Pogledaj obavezno drugu stranu pisma.“

Rat devedesetih

„Sanjao sam te sinoć. Bio sam negde u Jugoslaviji i bio je rat.Sam sam došao u veliki grad, ušao u prodavnicu i rekli su mi da sam u Beogradu. Pitao sam ih da li imaju mapu grada jer tražim ulicu u kojoj živiš, ali je nisu imali. Vratio sam se na ulicu, šetao sam i pitao sam još neke ljude, niko nije znao gde je tvoja ulica. Posle nekog vremena sam te sreo, pitao sam te da li me se sećaš, ali ti me se nisi setila. Izgledala si potpuno drugačije i u sledećem trenutku sam ponovo bio sam. Neko mi je prišao, mislim da su to bili tvoji roditelji i rekli su mi da si mrtva. Bio sam jako tužan, rekao sam im da nikada u životu nisam voleo ljudsko biće kao tebe. Kad sam se probudio, trebalo mi je dosta da se vratim u normalu. Onda sam odmah seo da ti pišem. Kako si ljubavi?…“

Kada smo posle punoletstva shvatili da ne možemo zauvek ostati sami, svako u svom delu Evrope, Robert i ja smo imali veze, ali smo nastavili da se dopisujemo. Ovo je isečak jednog od njegovih poslednjih pisama.

„Postao sam jako depresivan. Devojka sa kojom sam bio me je ostavila zbog drugog. Voleo sam je toliko da sam pokušao da se ubijem. Pio sam svaki dan i posle tri meseca sam isekao vene i uzeo koktel lekova za spavanje. Brat me je pronašao u mojoj sobi i zvao je hitnu. Posle toga mi je trebala bilo čija pomoć, ali mi je pružila samo moja majka. Sada sam ponovo dobro. Imam svoj stan i osećam se dobro. Ok, to je to. Biću jako srećan ako mi odgovoriš, želim ti najbolje stvari na ovom svetu draga moja, s ljubavlju Robert.“

Vale iz Vićence

Imala sam oko 25 kada sam negde preko upoznala Valerija, zgodnog i finog Italijana koji je igrao fudbal i u 24. i dalje slušao mamu. Jer italijanska mama je sve! Nisam mislila da će od nas nešto biti, ali njegova pisma su počela da stižu svake nedelje, mesecima, i hop – uskoro smo proveli dve nedelje u njegovoj rodnoj Vićenci, a onda smo pravili veliki plan za njegov dolazak u Beograd. Posle tog Beograda, kada je shvatio da mora da se vrati kući ranije i kada je 31. decembra stigao kući u 23:30 više se nismo dopisivali. Na Fejsu smo danas prijatelji, ima ženu, decu i i dalje igra fudbal. Ne znam šta je s mamom.

„Ti i ja ćemo svima pokazati da osećanja prevazilaze sve prepreke, čak i usranu realnost. Važno je podići se i izvući onaj poseban, divan osmeh. Dosta, postajem naporan. Samo želim da budem sa tobom, u svakom trenutku. Želim da ležimo zagrljeni, da pričamo, smejemo se, da podelimo strahove, snove, nade i da postanemo deo jedno drugog. Kada si tužna i sama probaj ono što smo radili veče pošto si otišla – gledaj u nebo, zvezda koja sija najjače je moja zvezda koja te gleda. P.S. Obećala si da ćemo se istetovirati zajedno, ne zaboravi. Volim te, Valerio.“

Posle Beograda

„Iako smo se razišli kao prijatelji, dugujem ti objašnjenje. Razmišljao sam o svojim greškama i ponašanju koje te je može razočaralo i shvatio sam da je moja reakcija izazvana nesigurnošću i činjenicom da sam pre dolaska znao da ćemo se razići. Zato sam bio neraspoložen i nisam bio spreman da se adaptiram na novine. Sada pokušavam da nađem balans, moram biti manje instinktivan, a racionalniji u izborima koje pravim. Grlim te jako.“

David i baloni

Kada sam prvi put otišla da živim preko, imala sam 19 godina i nisam poznavala nikog iz tog malog gradića u kom su mi živeli rođaci Italijani. Nisam znala ni njih, a uselila sam im se u kuću narednih godinu i po dana. Sve bi bilo mnogo teže da nije bilo Davida, dečka iz Karare, koji je do danas ostao moj kadar iz ljubavnog filma koji izaziva širok osmeh. Njegova pisma su stizala kada sam otišla iz Italije.

„Sećaš se onog uličnog marketa kad smo jeli ušećerene bademe, a ti si nosila balone koje sam ti kupio? Ta slika u kojoj hodaš ispred mene me ne napušta. Možda smo nekom delovali kao crtani film, znaš da su bili ljubomorni i zluradi, znam da su te prozivali što si sa uobraženim grofom, iako sam uvek bio isti kao i oni samo sam više znao šta želim, a šta ne želim. Na kraju se sve što želim smestilo u tu jednu sliku tebe, kako sa šarenim balonima hodaš polako i pružaš ruku ka meni. Sada je sve što imam taj kadar, tvoja pisma i povremen odlazak na naše tajno mesto gde smo išli nedeljom uveče. Bio sam sinoć, prazni zidovi i mrak. Ne osećam više tvoj miris, hvata me panika.“

Tri meseca kasnije…

„Ne izlazim više u „Il Duple“, idem u „L’international paradise“, mnogo je bolje, a počeo sam da odlazim i na aftere, to su diskoteke koje se otvaraju u šest ujutru i zatvaraju oko 2 popodne. I tu se ne završava, posle skoro 15 sati nije mi dosta, pa odem u „Alhambru“ do zatvaranja. Nadam se da ćemo uskoro ići zajedno. Posle ovako slavne završnice nedelje, nadam se da ne misliš ništa loše, pokušavam da se zabavim da bih zaboravio…Vidiš, dobio sam opkladu, ali na kraju mi se ipak čini da sam je izgubio. Nedostaješ mi, kada dolaziš? Ovo postaje nepodnošljivo. Ne veruj Katjuši, znam da ti piše gluposti o meni, svoja sranja uvek prenosi na druge ljude i to mora da prestane…“

O živote palačinko bez nutele! Tu je i razglednica onog lika s Vračara, poslata s Tajlanda u kojoj mi je napisao da se ženi i da ćemo pričati kad se vidimo. Drugi piše „prokleto more koje nas deli“, taj verovatno ni danas ne zna da Srbija nema more, imam čak i telegram sa satnicom polaska voza za vikend eskapadu po Toskani na koji se nikada nisam ukrcala.

Ljubavni mejlovi? Samo prazna i hladna palačinka koja vremenom dospe u folder „trash“.