U podrumu jedne zgrade na Dorćolu, u doba korone, zaboravljeni sport našao je svoje mesto novog rađanja. Dva dečaka od 13 godina su vreme izolacije iskoristili da postanu pravi mali majstori i na oduševljenje svojih roditelja i vršnjaka ožive trokolice.
Neki od vas ni ne znaju šta su trokolice, a neki ih se sećaju sa setom. Trkolice su u Srbiji bile popularne pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i bile su glavna zabava tadašnjoj omladini, jer su bile jeftine za pravljenje i tražile samo običnu nizbrdicu da bi zabava bila potpuna. Slušajući priče svojih roditelja Petar i Luka su se odlučili da ožive „izvorno srpski ekstremni sport“.
„Naši roditelji su nam pričali svoje priče o trokolicama, kako je to mnogo opasno i kako su se oni uvek krvavi vraćali kućama. Meni su se svidele te priče, iako su delovale opasno i na svu sreću, nijednom do sad se nisam vratio kući krvav“, ispričao nam je Petar Aleksić.
Dva mala majstora su svoje trokolice unapredili u odnosu na one kakvima su upravljali njihovi roditelji, tako što su im stavili metalni ram i gumene točkiće od rolera.
„Oduvek je svako pravio svoju trokolicu, nikad nisu mogle da se kupe. Mi smo na internetu gledali one trke koje su bile u Beogradu pre desetak godina pa smo odlučili da prekopiramo njihove trokolice. Prvo isečemo cevi i onda ih zavarimo, naučili smo da varimo, ne tako dobro kao Petrov tata, ali drži, daska ide preko rama, nosače za točkove zavarimo. Kada se sve to napravi onda se ušrafi daska na ram i zatim se stavlja volan koji ide isto na nosač i onda kasnije farbamo i uređujemo našu dasku – objasnio nam je Luka Mladenović.
Ceo postupak pravljenja trokolica dečaci sami realizuju u svojoj radionici u podrumu zgrade. Nije im potrebno mnogo novca, a zabava je zagarantovana.
Pročitaj i:
„Da bismo napravili trokolicu, treba nam materijal u vrednosti od 500 do 1.000 dinara, što uopšte nije skupo, a treba nam 2, 3 dana da napravimo jednu. Moj tata je vozio trokolicu u vreme kada su se jedne patike nosile po nekoliko godina, kada u Srbiji nije bilo toliko para i dobro se provodilo. Mi sada vozimo trokolice kada god imamo vremena, najčešće na Kalemegdanu, popnemo se na vrh neke uzbrdice i samo se spustimo nizbrdo. Uvek imamo kacigu i štitnike za ruke, a obučemo farmerke jer se one teže cepaju pa su manje šanse da se izgrebemo, upravljamo rukama i kočimo nogama“, ispričao nam je Luka.
Roditelji ovih malih majstora su ponosni na njih, jer su vratili u život nešto što je praktično izumrlo kod nas. Umesto igrica, serija i interneta, Luka i Stefan su doba izolacije iskoristili da nauče novi zanat i vrate zaboravljeni „sport“. Ipak, njihovi vršnjaci nisu još spremni da se vrate u istoriju i isprobaju trokolice.
Uglavnom se svi plaše i misle da će da padnu. Naiđe neko ko hoće i da proba da se spusti i bude mu super, ali ih je uglavnom strah da probaju. Mi planiramo da ovo jednog dana pretvorimo u naš mali biznis – rekao je Petar.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare