Jovica Nikolić iz Lapova (62), čovek sa mnogo zanimanja i hobija, svojom energijom, talentom i neverovatnim darom za pisanje, od običnih reči napravio je neobične priče. Ovaj samouki umetnik, potpisuje zbirku kratkih priča, kakve nema na ovim prostorima. U njegovoj knjizi "Od A do Š", u svakoj priči svaka reč počinje jednim istim slovom. I ne, nije to puko nabacivanje i nabrajanje reči, već svaka priča ima svog junaka, zaplet i kraj.

Jovica druguje sa rečima pune četiri decenije, kao novinar, publicista, pesnik i hroničar, a da ima dar za pisanje priča na isto slovo, otkrio je slučajno, kada su mu u ruke došle stare matične knjige pružnih radnika iz Lapova. Potomak je prvih radnika na pruzi, a porodičnu tradiciju rada na železnici nastavio je kao železnički vatrogasac. Od oca i dede je, kaže, slušao dogodovštine sa pruge, pa je u njihovim anegdotama pronašao i junake svojih priča. Listajući matične knjige, inspirisao ga je pružni poslovođa Petar Petrović i u dahu je, objašnjava, napisao priču o njemu.

„Pružni poslovođa Petar Petrović, poznatiji pod pseudonimom Pera Picajzla, preko pragova prelazi puno puta. Prvo pogleda prugu Paraćin-Popovac. Pešači polako, prag po prag. Pažljivo posmatra predsignal, pokazivače pravca, proverava, popravlja, priteže pragove…“, piše Jovica, prvo za svoju dušu, a kasnije, ohrabren podrškom prijatelja, junaku svoje priče dodaje nove likove. Tako je nastala njegova prva knjiga na slovo P „Perini pajtaši“. Posle prvenca, Jovica je svako slovo pretvorio u duhovite i šaljive priče, a inspiraciju je pronalazio u događajima i ljudima u Lapovu i okolini.

Od Pere, do cele azbuke

„Pratio sam tog Peru privatno, poslovno i porodično. U knjizi sam ga opisivao u raznim situacijama i sve njegove dogodovštine smestio sam u 30 priča. Hteo sam da ispričam i priču o železnici, zato što su pružni radnici stvarno postojali. Oni su postavljali šine, svaki prag, obilazili su prugu i leti i zimi. Sve to mi je dalo inspiraciju da kroz Peru sačuvam sećanje na ljude koji su se bavili tim poslom. Njegovi pajtaši su izmišljeni likovi, ali verujem da su se situacije u koje ih ja stavljam, nekada i negde stvarno dogodile“, opisuje Jovica svoje junake.

Sa Perom se u knjizi na slovo P druže Paja poštar, penzionisana profesorka psihologije Persida, pevačica Petrija, pilot Paun, predsednik Prokopije, pobratim Pravdoljub i sijaset drugih likova koji stvaraju zaplet. Jovica veštom igrom rečima, svoje junake dovodi u komične i zabavne situacije, pa na promocijama i brojnim gostovanjima uvek nasmeje publiku. Kaže da tokom pisanja nije koristio rečnik, već da su mu reči same dolazile.

U 30 zasebnih priča, napisao je 2.765 reči na slovo P i time je, objašnjava, želeo da prikaže bogatstvo srpskog jezika, lepotu sinonima i sačuva arhaične reči. Pripovedačkim darom junake vodi kroz priču koja ima radnju, a to mu je uspelo bez ijednog veznika. Knjigu „Perini pajtaši“ objavio je 2011, a tek posle mnogo vremena saznao je da njegovo „pisanje na slovo“ ima i književni naziv – tautogram.

Tražili su mi „pelcer za pisanje“

„Ja sam pisao onako kako mi je u trenutku dolazila inspiracija i svoje priče sam zvao ‘priče na slovo’. Tek skoro mi je jedna profesorka srpkog jezika rekla da su to tautogrami i da su vrlo retko zastupljeni kao stilska forma. Pojedini su mi tražili i ‘pelcer’ za pisanje. Ali, tu nema pelcera, ne umem da objasnim, ja jednostavno zamislim situaciju i reči se same pojave“, kaže Jovica.

On je s lakoćom napravio svojevrsni azbučnik od likova i događaja. Za 73 priče na isto slovo upotrebio je 7.537 reči, a tek oko 700 koristio je dva puta. Njegove priče su slika i prilika Šumadije, pa se na stranicam knjige „Od A do Š“, pojavljuju Bora Bekrija, tračara Tankosava, atratktivna apotekarka Ana, Gvozden gulikoža, Laza lenčuga, markovački mufljuzi, studentkinja sociologije Slavica, starleta Silvana, Džomba džabalebaroš, švaler Šušumiga… Svoje reči ispisuje gotovo rafalno, a ograničen samo na jedno slovo, likovima daje koloritne osobine i dovodi ih u neobične situacije.

„Šezdesetogodišnji šofer Šaban, šarmira šurnjaju Šeherezadu.“

„Markovački mafijaši, mufljuzi, maskirani maramama, mile mansardom.“

„Simpatična studentkinja sociologije Slavica, sredinom septembra, sopstvenim sredstvima snimila savremenu srpsku sapunicu ‘Seksi selo Saranovo’ sa sumnjivim saradnicima.“

Vrcavim jezikom Jovica opisuje događaje, ali nijednom nije upotrebio vulgarne izraze niti psovke. Ideju za priču „Seksi selo Saranovo“ dala mu je popularna američka serija „Seks i grad“, a radnju je smestio u susedno selo. Kaže da ga je slovo „S“ dobro slušalo, te je ispričao priču o „savremenoj sapunici“ sa 1.200 reči. U priči se smenjuju „srednjoškolske simpatije, skretničar Sima, sveštenik Samuilo, snimatelj Srećko, strina sveznalica, a sedma sila saopštava da se starleta Silvana spetljala sa suvonjavim sponzorom serije“.

„Počela pandemija, prpa prijatelju“

Prateći pružnog poslovođu Peru, Jovica Nikolić je u priči na slovo P, još pre 10 godina, gotovo vizionarski opisao pojavu pandemije.

„Počela pandemija, predstoji pelcovanje. Prpa, prijatelju!“

Kaže da su mu tada reči o pandemiji legle uz priču, ali je i aktuelnu epidemiološku situaciju, tokom karantina, sročio u tautogram.

„Nevidljivi neprijatelj napao naš napaćeni narod, naglo, nenajavljeno. Nadire nečujno, nalevo, nadesno. Neopisivo naškodio nemoćnima, najstarijima. Nadležni nadgledaju nevidljivog. Naređeno – nema napolje, nikako! Neki neposlušni, neki navalili na namirnice. Nekorektno! Nema nastave. Nedopustivo nepoštovanje naredbi. Nadmudrimo nevidljivog. Nema nazad! Nared! Naposletku, najbliži – najbolja nagrada. Napomena – nastupimo nepogrešivo!“

Pomišljao je Jovica da se svojim pričama upiše i u Ginisovu knjigu rekorda, ali je kaže, bogatstvo srpskog jezika teško za prevođenje, pa priče gube smisao i u prevodu ne počinju istim slovom. Ipak ne odustaje od te ideje. Ovaj kolekcionar reči, do sada je objavio pet autorskih knjiga, a kao članu Književnog kluba „Milorad Branković“ njegove pesme objavljene su u osam zbirki. Sve svoje priče i pesme, Jovica zna napamet.

Čovek brojnih hobija i zanimanja

Spisak zanimanja i hobija Jovice Nikolića je podugačak i teško ih je pojasniti u nekoliko reči. Odrastao na lapovačkoj železnici nastavio je porodičnu tradiciju i kao treća generacija svoj život vezuje za prugu radeći kao železnički vatrogasac. Novinarstvom se bavi od 1980. godine, a u nekoliko redakcija objavljeno mu je preko 7.500 dopisničkih tekstova. Bavi se oblikovanjem granja i panjeva koje pronalazi u potocima Lepenice i Morave, od kojih stvara originalne skulpture. Humanista i dugogodišnji sekretar Crvenog krsta u Lapovu, nagrađivani višestruki dobrovoljni davalac krvi, hroničar lapovačkih dešavanja, glumac amater.

Za dosadašnje stvaralaštvo nagrađen je brojnim priznanjima, a sa Književnim klubom i Udruženjem samoukih likovnih stvaralaca, svoje priče i skulpture predstavio je u gradovima širom Srbije i srpskim zajednicama u dijaspori.

Svestrani Jovica, ipak za sebe najviše voli da kaže, da je samo jedan obično- neobični čovek iz šumadijske varošice, sa darom da slike pretoči u reči.