"Sine, važno je da ste vi mladi bezbedni. Nama matorima neće ništa da fali, svašta smo mi već preživeli", priča mi juče mama (65), dok se oblači i kreće u crkvu na liturgiju. Sve izvesnije vanredno stanje - koje je tokom večeri i zvanično uvedeno - i apeli brojnih stručnjaka, kao i njene dece, nisu je ubedili da ostane kod kuće.
Umesto toga, prekrstila se i otišla na službu, zajedno sa još desetinama drugih vernika koji redovno dolaze u našu lokalnu crkvu. Moje višednevno ubeđivanje, u kojem sam se koristila i najjeftinijim emotivnim ucenama, dalo je jedva primetne rezultate: za razliku od pre tri dana, sinoć nije ljubila ljude koje sretne i nije ljubila ikone, kao što je radila do petka. Uspela sam da je nagovorim da ne ide kod tetke (72) u posetu, ali ne i da izbegava odlazak u prepune prodavnice jer se, zaboga, tati baš jedu rol-viršle. Kupila je rol-viršle. Čekala u redu 15 minuta. Usput se i ispričala sa svim prodavačicama, komšijama i nepoznatim ljudima koje je srela.
Najgori deo ove priče je što je moja mama penzionisani stomatolog, sa ozbiljnim poznavanjem medicine. Nije laik koji ne zna kako virusi funkcionišu, naučila nas je da ozbiljno vodimo računa o higijeni, svakodnevno koristimo asepsol i kada nema nikakve epidemije, kuća nam redovno miriše na jaka sredstva za dezinfekciju i baš od nje smo naučili da ne pipamo lice neopranim rukama, zašto je važno prati ruke, da kijamo u lakat i da se ne viđamo ni sa kim kad smo bolesni. Ako nju, koja koliko-toliko zna šta znači epidemija nepoznatog virusa, ne možemo da nagovorimo da ostane kod kuće, kakva je onda tek situacija sa starijim ljudima koji nemaju nikakvo znanje o tome?
Pročitaj još:
Ako moja mama, koja ima problema sa plućima, preživela je rak, i trenutno pije citostatike, neće da ostane kod kuće, zašto bih onda očekivala da to uradi, na primer, moj tata (65)? On je ekonomista, i evo baš dok pišem ovaj tekst, nalazi se u domu zdravlja zajedno sa babom (85), na nekakvim pregledima za tuđu negu i pomoć. Da li je moglo da se odloži? Da, naravno da jeste. Ali situacija jednostavno nije dovoljno hitna u njihovim očima da bi odložili posetu lekaru.
Ili odlazak na sahranu, na primer. Koleginica mi baš jutros priča kako njena mama planira da se spakuje i ode do Čačka, na sahranu sa više stotina ljudi, gde će, kako običaj to nalaže, redom da se ljube, izjavljuju saučešće i grle se. Dobar drug mi javlja da se suočava sa sličnom situacijom, samo njegova baka ne ide po crkvama ili sahranama, već uporno odlazi u nabavku svakog jutra i druži se sa komšijama. U međuvremenu, i koleginica, i drug, i ja radimo sve što je u našoj moći da se ne zarazimo – ne toliko zbog nas samih, već zbog njih. Jer oni su najugroženiji. I daleko od toga da su ovo usamljeni slučajevi. Taksista mi jutros priča kako njegova mama odbija da prihvati pomoć, i insistira da sama ide i u apoteku i u prodavnicu, iako se jedva kreće, pomoću štapa. Svratite do bilo koje pošte, prodavnice, banke ili apoteke, i videćete puno starijih ljudi kako strpljvo čekaju u redovima, kao da se ništa ne dešava.
I uvek govore isto. „Preživeli smo mi i gore, ovo nije ništa“ i „mi smo matori, samo da ste vi mladi živi i zdravi“.
Kako objasniti generaciji koja je preživela ratove, užasnu epidemiju variola vere, sankcije i bombardovanje, da je neki „smešan“ virus, koji je za sad zarazio „svega“ pedesetak ljudi u Srbiji, ozbiljna pretnja zbog koje treba da ograniče svoje kretanje?
Društvene mreže su pune sličnih priča, i to ne samo u Srbiji – širom sveta jedan broj starijih ljudi ne shvata ozbiljno situaciju koja je, dosta ironično, najozbiljnija upravo za njih. Rejčel Klark, lekarka sa odeljenja za palijativnu negu, za „Gardijan“ piše da je i sama, kroz razgovor sa prijateljima i članovima porodice koji imaju preko 70 godina, videla da ne doživljavaju situaciju ozbiljno. „Vi mladi preterujete“, kažu. I njoj je, baš kao i meni, i svakome od nas, došlo da počupa kosu sa glave od nemoći. Ona je podelila nekoliko saveta kako možemo da sa našim roditeljima, bakama, dekama i svim ostalim starijim ljudima razgovaramo i pomognemo im da se ponašaju tako da ne ugrožavaju ni sebe ni druge.
– Pomozite im. Ponudite da vi odete u prodavnicu, apoteku, pekaru… Stavite im do znanja da ste tu da pomognete zaista, a ne samo kada je priča o opasnosti u pitanju. Nećete da oni idu u prodavnicu? Idite vi!
Pročitaj još:
– Pristupite im s ljubavlju. Nema ničega iritantnijeg od nekoga ko se ponaša kao sveznalica, pa teško da ćete tim stavom postići bilo šta. Umesto suvog nabacivanja podataka, objasnite im koliko ih volite i koliko vam znače.
– Imajte u vidu da stariji ponekad ignorišu podatke o koronavirusu iz straha, jer ne žele da prihvate da su oni najugroženiji. Zato se trudite da praktikujete razumevanja, a ne osudu.
– Budite strpljivi i uporni. Moja mama je danas odustala od ljubljenja s ljudima, sutra će odustati od odlaska u crkvu, do prekosutra će već ozbiljno da prihvati izolaciju. Nije idealno, ali je bolje nego ništa.
– Opskrbite se informacijama. Imajte spremne odgovore na njihovo „ovo je isto kao grip“ ili „dokazano je da ne napada žene“. Ljudi često veruju u lažne informacije, a vi bi trebalo da im date tačne podatke. Ne, nije isto kao grip, dosta je opasnije, a i te kako da žene oboljevaju. I nije samo pitanje zdravlja pojedinca, već svako može da prenese dalje, i dalje, i dalje…
– Družite se sa njima. Ne lično, da ne biste slučajno preneli virus, ali pozovite ih i pričajte, šalite se, smejte se. Svakome ko treba da sedi u kući je jako dosadno, pa ćete, ukoliko im malo ulepšate dan, smanjiti verovatnoću da će da izlaze bez potrebe.
– Ljubav je najjači motiv. Za ovu, i za svaku drugu promenu. Imajte to u vidu ako se nađete u ovakvoj situaciji.
