Aleksandar Sokurov Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Naravno da ima mnogo grešaka u postupcima ruskog rukovodstva. Ali, kad Amerikanci napadaju Irak, kad su uništili i opljačkali ceo islamski svet, zavadili sunite i šiite, uništili ekonomije širom sveta, zašto i SAD nisu bile pod embargom, kaže za Nova.rs slavni ruski reditelj Aleksandar Sokurov.

Jedan od najvećih ruskih sineasta Aleksandar Sokurov postao je pre dve večeri prvi strani laureat nagrade za životno delo 28. Festivala autorskog filma „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, na kojem je sinoć prikazan njegov novi film „Bajka“.

Autor kultnih filmova, kakvi su „Ruska barka“, „Glas usamljenog čoveka“, „Dani pomračenja“, „Taurus“, „Sunce“, „Frankofonija“ ili „Faust“ za kojeg je dobio Zlatnog lava u Veneciji, uoči primanja nagrade za životno delo u Beogradu, seo je za sto s nekoliko novinarki ovdašnjih medija koje prate kulturu, strpljivo pričajući o svemu. Najpre, gledajući nas i slušajući kako „pokrivamo“ umetnost, s tugom je konstatovao kako danas u ruskoj štampi više nema toliko prostora za kulturu, a onda nam šaljivo poručio:

– Dajte nam nekog…

Aleksandar Sokurov Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

A onda se osvrnuo na novi film „Bajka“, koji nije letos selektovan za Kan, što ga nije iznenadilo s obzirom na „opšti bojkot ruske kulture“, pa je premijeru imao u Lokarnu. U filmu prati razgovore Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, Josifa Staljina i Vinstona Čerčila u nečemu nalik raju ili čistilištu, uz prikaze i Isusa i Napoleona… Otuda kazuje da je pitanje da li su te „ozloglašene ličnosti“ u raju:

– Njima se čini da su u raju i nije im jasno kakav sud treba da prođu, međutim tamo gore odlučuju da moraju malo da pričekaju. To je ono istorijsko čekanje, kakvo smo imali u „Božanstvenoj komediji“ Dantea, ili u srednjem veku kad su zločinci bili vešani ili su im odsecane glave, ali za raziku od toga doba, gde su zlikovci kažnjeni, odgovaraju za svoje postupke, loše misli, ili ubistva, u našem filmu je sve drugačije – niko nije kažnjen i neće biti. I nije ni bitno da li su u raju ili paklu, neka čekaju svoju kaznu tamo. Daleko im lepa kuća!

Međutim, to „nekažnjavanje“ bar trojice osvedočenih zločinaca u „Bajci“ kod Sokurova ima, prema rečima ruskog sineaste, i „skrivenu poruku“ – jer, tako se savremeni ljudi odnose prema svojoj istoriji i prema zločincima.

Iako bi mnogi rekli da Čerčilu, Englezu kakvih više nema, kako je istakao Sokurov, nije mesto među diktatorima, reditelj podseća da nije dokazana diktatorska krivica Hitlera, Staljina, Musolinija.

– Neki ih vide kao diktatore, a drugi smatraju da su bili od koristi. Oni su praktično bili vršnjaci i živeli u istom istorijskom periodu. Kad je Hitler počinjao voleli su ga, pa žene su ga volele, padali su u nesvest ljudi. A, Čerčil – bio je veoma pametan. Čak i tako velika, civilizovana nacija poput Engleske rađa malo takvih velikih i značajnih ljudi. On je stvarno bio jedinstven. Hitlera je moglo mnogo da bude, ali takvih kao Čerčil retko. To je velika retkost u Evropi i svetu – političar i još da bude pametan…

Scena iz filma Bajka Foto:Promo/FAF

Pre tri godine Sokurov, inače istoričar umetnosti po vokaciji, u organizaciji Ermitaža bio je jedan od učesnika Venecijanskog bijenala s postavkom „Lc. 15: 11-32“ nazvanom prema „Jevanđelju po Luki“ i inspirisanom Rembrantovim remek-delom „Povratak bludnog sina“, uz apokaliptične prizore rata.

– I tada, pre tri godine, bilo je rata – u Siriji, a samo što su se završili u Iraku i Avganistanu. U čitavom svetu su bili teroristički napadi. Ratna sekira na ovom svetu nikada nije bila zakopana. Kao da se, nažalost, ratovi nikad ne završavaju. Moj „Bludni sin“ je vrlo ljudska priča. Sin je napustio svog oca i brata i pokupio od porodice svoj deo novca i ostavio ih. Otišao je da putuje po svetu, lumpuje, ratuje, ubija, a onda se novac potrošio – i kuda? Opet kod oca i brata. I šta će taj bludni sin da radi, pa uništavaće porodicu, ukloniće brata, oca, uzeće svu porodičnu imovinu, sve proćerdati i ostaće praznina. To je cena te bludne pojave. Svaki bludni čovek, pre svega, ide u rat. Ta tema će biti aktuelna još mnogo godina. Svi koji se vrate iz rata, u kući će uništavati miran život svojih porodica. Jer naučili su da ubijaju, i zaboravili su svoje zanate. Samo znaju da ubijaju, što je najkraći put za rešavanje problema. Zato je „Povratak bludnog sina“, slika nastala pre nekoliko vekova, vrlo savremena i aktuelna.

Aleksandar Sokurov Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Na naše pitanje da li su onda bludnici i pljačkaši simbol svakog rata, odgovara „naravno“, dodajući:

– Čovek koji je prošao rat je opasan!

A Aleksandar Sokurov je, od kad je počela ruska agresija na Ukrajinu, jedna od „kolateralnih žrtava“ zabrane tamošnje kulture. Iako nosi „titulu“, onu „Narodnog umetnika Ruske Federacije“, često je poslednjih godina kritikovao Putina zbog nekih poteza, a ne gleda blagonaklono ni na agresiju na Ukrajinu. I kada je u junu trebalo da gostuje u Milanu, ruski zvaničnici su mu konfiskovali pasoš, a već u avgustu je imao novu neprijatnost – jedva su ga švajcarske vlasti pustile da uđe u zemlju kako bi prisustvovao svetskoj premijeri „Bajke“ u Lokarnu. Osvrćući se na zabrane koje, kao ruski umetnik, poslednjih meseci doživljava, naglašava kako je u svetu „ruska kultura dospela pod embargo zbog osuđivanja onoga što radi ruska vlast“:

Aleksandar Sokurov Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

– Naravno da ima mnogo grešaka u postupcima ruskog rukovodstva. Ali, kad Amerikanci napadaju Irak, kad su uništili i opljačkali ceo islamski svet, zavadili sunite i šiite, uništili ekonomije širom sveta, zašto američki predsednik i SAD nisu bile pod embargom? A šta ćemo s bombardovanjem Beograda, Srbije, s onim što se dogodilo u Avganistanu? Ne govorim sve ovo misleći da ruski političari nisu krivi, ali ako smo dosledni… Apsurd je sve ovo!

I dok se čini da u ovom trenu, zbog rata u Ukrajini, Rusija i Evropa nikada nisu bile dalje, reditelj je podsetio da, bar kad je posredi umetnost, paralelno su se razvijale:

– Rusija je, po meni, mlađa sestra Evrope. Mnogo što šta je prihvatala od Evrope, a ponešto novo je dala Evropi i čitavom svetu. U drugoj polovini 18. i u 19. veku progres, ekspanzija i razvoj bili su na zastavama svih zemalja. Još je bilo tema za razgovor i imalo je šta da se otkrije. Kad se gleda umetnost Rembranta, Sezana, vidite da je sve već istraženo. U likovnoj umetnosti, na primer, svi veliki slikari su se već rodili, napravili remek-dela, i umrli. Trenutno ne znam nijednog genijalnog slikara. Ko je na nivou Rembranta, El Greka, epohe italijanske renesanse, slovenskih ikona? U umetnosti ne postoji ništa novo. A potrebni su nam umetnici ličnosti. Aleksandar Dovženko, veličanstven autor, je toliko uradio za razvoj filmske umetnosti. I posle njega se pojavio Tarkovski koji je vrlo pažljivo studirao Dovženka. Razvio je dalje ono što je Dovženko napravio, ali nisu dela Tarkovskog novo, već je on sam kao ličnost bio nešto novo. Filmska umetnost može da se razvija samo oslanjajući se na iskustvo i istraživanje prethodnih stvaralaca – smatra Aleksandar Sokurov.

Ingmar Bergman je svojevremeno, kako se setio, imao veliki uticaj na evropska dela:

– Niko do tada nije video takve ženske likove, takvu psihologiju i karaktere. Niko nije mogao da zamisli da je to moguće. Ako se zapitamo zašto je bilo moguće – odgovor je sedam brakova, sedam žena, sedam porodica. Ali, to nije otkriće Bergmana, jer smo prethodno u književnosti, engleskoj, francuskoj, španskoj, nemačkoj imali tu vrstu istraživanja položaja žene u porodici, dece, odnosa muž-žena. A Bergman je kao čitalac ta dela upijao, i formirao svoj jezik zato što je bio genijalan čitalac. Kulturni lanac se stvara tako što jedni na druge utičemo. Nismo ni neprijatelji, ni konkurencija. Ono što radim ja nikada neće raditi drugi reditelj.

Britak je sineasta u stavu da „ne postoji politička ideja čiju vrednost treba dokazivati ratom“:

– Ako je problem političke prirode, onda sedite za sto dugačak koliko treba i razgovarajte do smrti. Diplomate, carevi, predsednici, crknite za tim stolom razgovarajući, vi, a ne vojnici! Ne umete da se dogovarate, da razumete jedni druge. Hrišćanski svet je na ivici da strada, islamska revolucija je na pragu. Evropa prihvata hiljade i hiljade izbeglica iz Afrike i Azije i to je samo nova vrsta kolonijalizma. Treba da se učini sve da se prekine rat na arapskim teritorijama, treba pomoći tamošnje ekonomije da mladići ne bi kao bubašvabe bežali po svetu, već radili u korist svojih država.

Pitamo ga da li bi te reči kako bi svi trebalo da sednu za jedan dugačak sto i razgovaraju do iznemoglosti, samo da rata ne bude, mogle da se primene i na aktuelno rusko rukovodstvo, predvođeno Putinom?

– Naravno. Svi političari imaju istu bolest, boluju od toga da su u glavu udareni!

A na naše pitanje zašto su političari, kako je jednom rekao, nesrećni i jesu li svesni svoje nesreće ovako je odgovorio:

– Neki čak i znaju. Sedeo sam s pojedinim političarima koji znaju da su nesrećni i razgovarao. Znaju da su netalentovani, da su na svoje pozicije došli zbog mita, mnogi imaju kriminalnu prošlost. I u Rusiji, i u italijanskom parlamentu, ima sigurno toga i kod vas. Bolesni su, udareni – smatra Sokurov.

Napominje kako bi voleo da na čelu bilo koje države vidi nekog ko se vodi humanim načelom, bez obzira da li se razume u privredu ili ekonomiju:

– Bitna je njegova ljudska intuicija. Kad mu predlože rat, on bi trebalo da kaže – ne ratujem, ne dozvoljavaju mi ljudski principi. Na izborima bi trebalo da se glasa za one kojima su ljudski principi iznad političkih. A pošto ljudi tako nikad ne glasaju, uvek neki Hitler ili Musolini dođu na vlast.

Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma

Komentari

Svi komentari (0)