0
„U životu se stalno suočavamo sa raznim krizama, ličnim, poslovnim, društvenim, političkim, izbegličkim, zdravstvenim, egzistencijalnim… Iza svih njih vreba jedna koja je možda i najveća u istoriji čovečanstva – ekološka“, piše u najavi za predstavu „Krize“ reditelja Žige Divjaka koji sa svojim timom preispituje spremnost na saradnju, kao i potrebu da na nov način pristupimo prirodi i shvatimo da ona nije resurs već naš srodnik.
Publika Bitefa je Divjaka očekivala prošle godine kada je njegova predstava „Pluća“ selektovana za festival ali zbog pandemije nije prikazana. Najavljen kao velika nada regionalne teatarske scene, mladi slovenački reditelj će uskoro raditi koprodukciju sa Beogradskim dramskim pozorištem i Mestnim gledališčem ljubljanskim.
Njegova predstava „Krize“ imaće svetsku premijeru večeras u 18 časova Bitef teatru, a publika će imati priliku da je pogleda i 1. oktobra.
Kakve krize obrađuje vaša predstava?
– Bavili smo se time da li krize i dalje pružaju mogućnost za neku promenu. Ili se tokom godina, a uvek živimo u nekom kriznom vremenu, i taj pojam nekako ispraznio i ne vidimo mogućnost za promenu. Po mom mišljenju postoji samo jedna kriza a to je ekološka, i iz nje izlaze sve druge.
Postoje druge vrste kriza koje nas okružuju, virus, rat, nadolazeća inflacija… Kako pojedinac može da se bori i ovu najurgentniju ekološku krizu održi kao temu relevantnom?
– Ekološka kriza je neodvojiva od krize kapitalizma. To je sistem u kom živimo i koji se zasniva na tome da iskorišćava sve što je živo i eksploatiše do kraja. Zvuči kao da pojedinac ništa ne može da uradi. Ali, društvo je skup pojedinaca tako da nije breme na njemu, i ne treba da se osetimo krivi nego da osetimo ljutnju i da počnemo da insistiramo na promeni. Ako treba i agresivno to da zahtevamo.
Jednom prilikom ste rekli da ako delujemo kao društvo, možemo prevazići ekološku krizu i izboriti se protiv klimatskih promena. Da li vam deluje da smo mi kao zajednica sposobni za tako nešto?
– Mislim da jesmo. Smatram da smo se uhvatili u priču kako je čovek sebično biće i kako je priroda stvorena kao neki broj pojedinaca protiv kolektiva. Nameće se kako je u centru i prirode i društva neko takmičenje, ali u stvari osnovni mehanizam prirode i ljudi jeste saradnja. Zato treba da prestanemo da pričamo kako smo kao ljudi grozni, i da nećemo da se bavimo problemima drugih. Danas se čovek bori za osnovne stvari zato gubi energiju da se bavi nečim drugim osim samim sobom. Zato je to politički problem.
Selektori festivala ističu da je fenomenu krize pristupljeno iz različitih perspektiva. Ne samo negativnih nego i optimističkih, koji upućuju da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela. Da li biste se složili sa ovim mišljenjem?
– Mislim da predstava odiše optimizmom i da stvari nisu takve zbog ljudske prirode nego zbog sistema u kojem živimo. I dalje verujem da je ne samo moguće nego i potrebno da kao vrsta preživimo. Optimizam vidim u tome da ne možemo da preživimo kao pojedinci nego su potrebne saradnja i solidarnost. Lepo je kada shvatiš da nisi sam nego da i mnogo ljudi imaju iste probleme.
Da li smatrate da je to možda i stav društva?
– Živimo u vreme gde se mnogo, mnogo novca koristi zato da bismo imali neku crnu sliku društva i ljudske prirode. I rat je neko prirodno stanje i bitno je da počnemo sa nekim drugim pričama.
Iako ste bili i prošle godine u selekciji, ovo je vaš prvi nastup na Bitef festivalu. Kakva očekivanja imate?
– Nemam nikakva, jednostavno sam srećan što sam ovde. Drago mi je da postoji saradnja u regionu. Slovenija je jako mala država, samim tim je mala i kulturna scena i sve što ima međunarodnu, regionalnu dimenziju mnogo znači. Bitef je najvažniji pozorišni festival u regionu i drago mi je da sam deo njega. U društvu sam fenomenalnih reditelja različitih estetika koji su veoma inspirativni.
Vi ste najmlađi umetnik ovogodišnjeg festivala. Da li ste negde imali neke profesionalne uzore?
– Mogu da nabrojim listu od hiljadu ljudi, ne znam, nisam o tome razmišljao.
Ima li neko ko je uticao na vaš senziblitet, estetiku, pristup?
– Što se pozorišta tiče to su Oliver Frljić, Sebastijan Horvat, Tomi Janežič, Jernej Lorencin, Janez Janša, čak. Inspirativan mi je i film, i mislio sam da ću to da studiram, ali kada sam upisivao Ljubljansku akademiju shvatio sam da je pozorište mnogo bolje.
Rekli ste da je Bitef važno mesto susreta pozorišta u regionu. Kako gledate na slovenačku pozorišnu scenu?
– Neverovatno je da u tako maloj sredini postoji toliko umetnika koji imaju evropski uticaj. U tom smislu mi je drago što sam deo te scene. Ali, kao i svaka scena i ona ima svoje specifičnosti i probleme.
Ipak i dalje mislim da je otvorena i da neka pluralnost može da se pokaže u institucijama. A što se tiče problema, i ona pati od nedostatka para, sve je poskupelo, budžeti se smanjuju, delimo sudbinu scena iz regiona.
*Intervju sa Žigom Divjakom ustupio je Bitef
Bonus video: Bitef polifonija
