0
"Beograd lako i rado prima ljude, ne pita ih zašto su došli ni koliko ostaju. U toj crti otvorenosti vidim zašto se taj grad tako brzo i skokovito razvijao, bez mnogo plana, a s dosta volje, okupljajući različite glasove i sudbine..."
Ovo su reči Gojka Božovića, pisca i vlasnika Arhipelaga…
Rubriku “Gde je sad tvoj Beograd” na našem portalu i u novinama “Nova” mogli ste da čitate jednom nedeljno. I to čitavih pet meseci, od avgusta do decembra. Cilj nam je bio da s značajnim ljudima iz sveta kulture pričamo o Beogradu iz svih mogućih aspekata – od arhitekture, kulture, istorije, duha grada, do politike, ali i ljudi, noćnog života… Čini nam se da smo uspeli da nađemo zanimljive sagovornike i da smo ispunili cilj – da Beograd osvetlimo sa različitih strana!
U tri nastavka predstavljamo vam, po našem izboru, najinteresantnije opservacije naših sagovornika o Beogradu koje smo tokom 20 nedelja objavljivali.
Književnica i slikarka Milica Vučković je rođena 1989. godine u Beogradu. 2012. godine diplomirala je na odseku za primenjeno slikarstvo u klasi profesora Miroslava Lazovića, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
– Odrasla sam na Ceraku i iako ne živim tamo već više od deset godina, veliki sam lokal patriota, obožavam Cerak, i svoje odrastanje tamo ne bih menjala ni za šta na svetu. Cerak jeste periferija i sasvim je drugačije odrasati na periferiji negoli u gradu. Suštinski, niko se ne pravi da to nije bitna tema, to jeste stavka koja konstituiše vašu ličnost i veoma je važna tema. Da li je neko odrastao na selu, u manjem ili većem gradu, na periferiji ili u centru je ogromna razlika, naročito kada si mlad. To pitanje, pored toga što povlači klasne razlike, povlači i one druge, kulturološke (koje uvek idu jedne sa drugima, jel). Uvek sam mislila i još uvek mislim kako je periferija urbanija od centra, prosto, to odrastanje je “tvrđe”, iako ima tvrdih krajeva i po centru, svakako – rekla nam je Milica i dodala:
– Deca iz centra nikada neće znati šta su noćni autobusi koje čekaš na ledari satima, šta je kada zaspiš u 56L pa ti neko ukrade telefon iz džepa a ti se probudiš u suprotnom smeru od kuće jer si prespavao okretnicu, kao što mi nismo znali šta je i gde se nalazi Kinoteka, SKC i ostale kul stvari, ali sve se to nadomesti.
Slikar Uroš Đurić, pored toga što je sjajan umetnik i jako obrazovan i načitan čovek, je i lik kojeg mnogo ljudi zna iz grada i gradskog života.
– Grad na stalnoj vetrometini, satkan od svakojakog sveta. Refleksija jednog društva u neprekidnom previranju. Ishodište mnogostrukih htenja kroz istoriju. Pitanje je šta je to danas. U velikoj meri sam zbunjen mnogim protivrečnostima u ovdašnjoj zajednici, a ona se jednako odnose i na grad koji je predvodi… Volim da bazam naokolo, to mi je u krvi. Volim ulice i zgrade koje su postavljane i građene tridesetih godina u internacionalnom stilu. Grad se širio radijalno. To je možda i ono najbolje od Beograda, kada je postavljen ovakav kakvog ga poznajemo danas. Volim opservatoriju na Zvezdari, zapuštenu i zaraslu u podivljalu šumu. To je jedan od najnadrealnijih prizora, taj sudar divlje prirode i vrhunske arhitekture epohe – kaže Đurić i pominje svoj kraj u kojem je odrastao:
– Vezan sam za Čuburu i Kalenić trajno, to je za mene jedini istinski dom, drugačije dišem, drugačije mi krv struji kroz telo kad sam na potezu od Cvetnog Trga do Krsta. Njegoševa je kičma tog sveta.
Frontmen „Ortodoks Keltsa“ Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, je za mnoge tipična anti zvezda. Odrastao je u visokim soliterima u ulici 27. marta.
– Da, ja sam sa Taša! Sećam se da su me, kad sam otišao u JNA i rekao da sam sa Taša, saletele sve „zeme“ sa Zvezdare, Vračara, Vidikovca… Čak me je svojatao i jedan iz Obrenovca, iako to tada nije bila beogradska opština. Visili smo svuda jer smo bili u centru zbivanja ali je sam Taš bio centar sveta! Naravno, taj centar sveta je i ostao u široj okolini Taša, od SKC-a do KST-a i hale Pionir. Bazen je odigrao značajnu ulogu utoliko što sam tu počeo da treniram vaterpolo koji mi je i dan danas, uprkos uvreženim mišljenjima da sam fudbalski fanatik (što i jesam), sport broj 1 – rekao nam je Aca i opisao kako on vidi današnji Beograd.
– Neke druge vrednosti su na ceni, a sve ono što je činilo i što treba da čini Beograd je u garaži. Tako i ljudi. Pravi Beograđani su oni koji se ne vide, koji dišu beogradski, koji ga žive i čine živim. Nikada, ali nikada, ne smemo da zaboravimo šta je Beograd i koliko je važan, a o tome i žudnjom za njim najbolje govori jedan stari hit grupe „Time“ koji počinje stihovima: „Cijeli život čekam priliku da pjevam u Beogradu rokenrol!“ To je Beograd! Rokenrol u pravom i punom smislu te reči!
Deo popularne ekipe Njuz Neta je i Marko Dražić, koji je odrastao na Neimaru, a sada uživa na Lionu.
– Na Lionu sam poslednjih osam godina i jako mi prija ovde. Kraj se dosta menja, gradi se, ali i dalje nije izgubio dušu, čak mi deluje da napreduje. Sve je dinamičniji, življi, više je kafića, restorana, prodavnica, a još uvek nije postao naporan za život, nadam se i da neće. Jedna od prednosti je i što je nedaleko od njega Zvezdarska šuma, gde često volim da idem na trčanje. Dosta je zelenila na Lionu, živim u jednoj od najlepših ulica u gradu sa prelepim lipama i neretko na terasi slušam cvrkut ptica, što je prava retkost za širi centar grada – ispričao nam je Marko i dao nam svoju sliku današnjeg Beograda.
– Beograd je veliki grad koja se dosta urušava. Naizgled snažan i stabilan čovek koji krvari iznutra. Ima mnoge predispozicije da bude sjajan i deluje kao da mu jako malo nedostaje da to i bude, ali otkako znam za sebe nikako da to i dosegne. Jedna od najlepših stvari kod Beograda je njegova otvorenost, spremnost da prihvati ljude odakle god da su došli. Moja žena je iz Zrenjanina, ovde je preko deset godina i mislim da je za sve ove godine niko nikad nije pitao odakle je, već je svi doživljavaju kao Beograđanku, što mi se čini da je retkost za ostale gradove. Najveća mana Beograda je haotičnost, koja i nama koji smo rođeni u ovom gradu sve više smeta, a kamoli ljudima koji su došli iz manjih sredina.
Dramaturg Ivan Lalić, aktivni je kritičar vlasti Aleksandra Vučića i bez pardona iznosi mišljenje o svemu što mu smeta u ovoj zemlji i našem glavnom gradu.
– Grad su za mene – pre svega ljudi. Sve ostalo je scenografija. U arhitektonskom smislu, Beograd nije spektakularno lep. Ima toliko lepših gradova. Ali ako je energija u gradu dobra, to je onda prava stvar. Sada to nije slučaj. Kao i sve, i grad nam je kidnapovan. Ljudi sa kojima delim svetonazore, muzički ili književni ukus, su se se uvukli u svoje rupice i gledaju TV serije. Ne izlaze. Žive tu, ali su potpuno nevidljivi. Grad su prepustili drugima. I ja se krijem u paralelnom svetu – kaže Lalić i dodaje:
– U gradu u kojem sam ja odrastao, dan je počinjao Duškom Radovićem i njegovim genijalnim porukama poput “tucite decu čim primetite da su počela da liče na vas”. Sada nam dan počinje Jovanom Jeremić i njenim uobičajenim gostima koji zagovaraju porodične vrednosti. Razlika je – kao kada biste posle novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije, otišli na otvaranje sajma novih modela fontana kineske proizvodnje.
Pisac i glavni urednik Arhipelaga, Gojko Božović, smatra da Beogradu nije korisna ni nekritička ljubav, ni apsolutno poricanje, jer nijedno ne govori o Beogradu, već više o razlozima onih koji uzimaju reč.
– Beograd živi dvadeset četiri sata dnevno. Ne smiruje se nijednog trenutka. U Beogradu nikada nije dosadno. Na jednom mestu možeš da vidiš srpsku, balkansku i evropsku istoriju 20. veka. Beograd je od onih gradova u kojima svakog trenutka možeš da budeš na velikoj sceni, ali i da budeš potpuno po strani, a da ne izgubiš ništa od gradskog života. Za Beograd je potrebno dosta energije. Još više energije Beograd daje svakome ko u njemu živi, boravi ili samo povremeno dolazi. Beograd je imao boljih trenutaka, ima i lepših gradova, ali to što ima Beograd u uzavrelim tokovima gradskog života i gradskog duha ne postoji nigde drugo – rekao nam je Božović i dodao da je Beograd otvoren grad.
– Beograd lako i rado prima ljude, ne pita ih zašto su došli ni koliko ostaju. U toj crti otvorenosti vidim zašto se taj grad tako brzo i skokovito razvijao, bez mnogo plana, a s dosta volje, okupljajući različite glasove i sudbine, živeći s mnogo priča u isti mah, preživljavajući previše istorije i skoro sve od te istorije se vidi u telu grada. Beograd je, uprkos svojoj istoriji, ali i zbog nje, oblikovao poziciju da bude veliki grad, pa se samim tim smenjuju i od njega odbijaju ideološke formule i formacije. Veliki gradovi moraju da imaju ukorenjenost u vlastiti prostor i kulturni krug, po tome ih prepoznajemo, ali moraju da budu i kosmopolitski, jer samo u tom slučaju prevazilaze okvire i postaju gradove za sve.
Kraj
Bonus video: Najvažniji Beograđani za Vladimira Arsenijevića
