Ovih dana svedoci smo nepotrebno senzacionalizovanog "skandala u kulturi" koji se tiče Diznijevog ostvarenja "Čudesni svet" ("Strange World") u kome je za neke roditelje navodno problematično što je jedan dečak zaljubljen u drugog.
Tobož, preliće se „homoseksualizam“ s ekrana na nejač. Nisam našao za shodno da se uključim direktnije u diskusiju, zato je recenzija tog filma izostala i možda će se pojaviti tek kada vam budem predlagao porodične filmove za „novogodišnje veče“.
Ali, „čitav slučaj“ ponukao me je da „roditeljima potencijalno sklonim sličnim zabrinutostima“ skrenem pažnju na jedan drugi film koji se, u slučaju da su svoj dom otvorili za Netflix, njihovom nepažnjom može lako konzumirati ili se tako nešto, pu-pu, možda već i desilo.
Naime, radi se o ostvarenju „Slumberland“ (posebna natuknica nacionalno osveštenim roditeljima da je za film dostupan i „hrvatski audio“!), novom filmu Francisa Lawrencea („Hunger Games“ serijal, „Constantine“), i Jasona Momoe („Aquaman“) koji igra glavnu ulogu.
U ovoj toploj dečijoj avanturi koja pokazuje kako jedna devojčica kroz borbu sa krakatom noćnom morom zapravo pobeđuje tugu za ocem koji je stradao na moru, krije se daleko diskutabilnija postavka. Koja, moram da napomenem, može da uznemiri religiozne roditelje (i, naravno, sve ostale koji se tako samo osećaju). Evo moje interpretacije.
Devojčica, polno-nezgodno, nazvana Nemo (po čuvenom Jules Verneovom kapetanu) živi sa ocem na malecnom ostrvu na kome je sav njihov život i jedina briga- svetionik i njegovo funkcionisanje. U kontekstu, ali i van njega, svetionik možemo vrlo jednostavno tretirati kao simbol religije koja nekim ljudima predstavlja ključni orijentir u životu, a naročito u „maglovitim“ danima. Kada jednog dana, otac nastrada u pokušaju da spase neke ljude na nemirnom moru, devojčica završava kod svog strica, koji je prihvata dobronamerno, ali hladno. Stric je inženjer za brave. A brave, i simbolično i u praksi, kriju tajne.
Ubrzo potom, devojčici se u snovima javlja Flip (eng. „drzak“ ili „poludeti“, ali i „promeniti“ u smislu „preokrenuti nekoga iz jedne stvari u drugu“), koga igra Momoa. Flip ima džinovske jareće rogove koji su bez obzira na brojne „paganske korene“ u pop kulturi jasan simbol „đavola“ (i svih mogućih destruktivnih aspekata koje on predstavlja). Zajedno sa njim, Nemo se nada da će u svetu snova uspeti da spase oca i oprosti se sa njim. Ali, za početak, prvo će krenuti da „ne ide u školu“, što je, svi znamo, prvi korak ka „skretanju s puta“.
Dakle, iz jedne jasno postavljene konzervativne strukture, u kojoj je devojčici otac (tj. Otac) sav njen svet, zajedno sa poslom (misijom) koja mu je poverena, mi sada krećemo u nepouzdani svet iluzija, u kome se instantno kreirani svetovi podjednako brzo ruše i raspadaju i u tom procesu umesto oca (tj. Oca) lik jednog narcisoidnog, đavolikog bića polako, ali sigurno postaje nova očinska figura u njenom životu.
Primera u umetnosti i pop kulturi u kojima se đavo (Satana, Lucifer, Faust, Mefistofeles…) kreativno i intelektualno koristi kao otrežnjujuće sredstvo koje pomaže junaku da pronikne u stvarni svet i njegove nemilosrdne zakonitosti imate jako puno, a baš ovde je na delu jedan od tih procesa- devojčica u naručju đavolikog Flipa spoznaje bol ostanka bez oslonca, uzora i mentora (sve same religiozne pozicije) i mora sama da se izbori za dalji/novi život.
Kada se pri kraju filma aludira da je Flip zapravo samo alter-ego njenog strica, ta arhetipska postavka, gde su bog i đavo zapravo samo dve strane jednog novčića ili potiču iz istog izvora, samo još više jača moju interpretaciju. Stvari su malkice još očiglednije kada joj stric pusti snimak na kome su on i brat u igri, u mladosti, i kada stric kaže „da mu je stariji brat bio uzor“, a malo potom vidimo kako ga u igri „probada i ubija“ mačem, dok na glavi ima kapu sa rogovima. Cilj (svakog) „satane“ je jasan.
Na kraju ona se u tom snolikom svetu oprašta od oca (tj Oca) i života koji je sa njim živela, odlazi da živi sa stricem i deluje da život ima novu „staru“ strukturu, ali onog trenutka kada legne u krevet i njeno prasence oživi, jasno je koji je svet od sada preferiran u njenom životu.
Naravno, podjednako je kredibilno tumačiti „Slumberland“ kao još jedan od filmova iz novofeminističkog kanona heroina koje na mestu gde nas je do sada obično sačekivao dečak, sada imaju devojčicu podjednako sposobnu da se nosi sa bilo kakvom avanturom koja joj se poturi. Ali, naslućujem, da za neke roditelje i takva interpretacija može biti uznemiravajuća. Naročito kada se jedna od plesačica u snolikom svetu razotkrije kao skrivena fantazija časne sestre koja prisustvuje molitvi.
Eto, znajući da ovde filmske recenzije čita najrazličitiji svet želeo sam da roditeljima koji nemilosrdno upravljaju životima svoje dece skrenem pažnju na jedan naslov koji bi im, inače, možda promakao.
Ja sam poprilično uživao u filmu sa svojih dvoje dece i evo, dobrih dve nedelje nakon prvog gledanja (oni su kasnije i sami reprizirali) još uvek nisam primetio da mi rade o glavi. Niti da okreću krstove po kući.
OCENA: 6.66/10, naravno
Bonus video: Kakav lav, strašan lav: Danilo Bećković snimio je film o svom krštenom kumu Dušku Radoviću
