Pišu Zorica Kojić i Dragan Ambrozić: Kad si u Atini ponašaj se kao Atinjanin, misli dobro i zvuči još bolje

Obreti se u Atini u maju, svojevrsna je prilivilegija. Premda, to bi verovatno moglo da se odnosi na bilo koji mesec u godini, kada je o pomenutom megalopolisu reč. Dok avionom kružimo iznad ovog fascinantnog velegrada, tik pred sletanje, sijaset prozora šalje uvis svoje odseve, čineći da grad odozgo izgleda kao primamljiva riznica dragocenosti. Što je neporecivo tačno.
Sledeći utisak su ljudi i – motori! Na stotine žena, muškaraca i dece, različitih rasa, jezika i nošnji, doslovno vrve mnogobrojnim atinskim ulicama. Gotovo da se nikad niste u skorije vreme, boraveći unutar svog običnog srpsko-beogradskog života, susreli sa ovolikom koncentracijom humane materije oko sebe. Svaki stanovnik Atine, tog uočenog trenutka – lokalac ili turista, starosedelac ili novopridošlica – hita nekud neodložnim poslom, sa jasnom namerom da se domogne svog misterioznog cilja.

Ovde nema opuštenog tumaranja, osim možda po sporednim džadama, koje po pravilu nikada i ni po čemu uopšte nisu „sporedne“. Pokušavajući da izbegnete neizrecivu gužvu i grubu saobraćajnu buku, instinktivno skrećete u lavirint prečica koje se mo(nu)mentalno pretvaraju u raskošne bulevare, prepune cveća što visi sa balkona, obraslih i doslovno šumom rastinja, nove kulture ukazuju se vašem oku u glamuroznom koloru, mirisi nepoznatih kujni odvlače pažnju sa krajnje nesvakidašnjih krojeva lica, načina hodanja koji su urbani balet za sebe, energičnosti govora što se jarko razaznaju u diverzitetu glasova ljudi, vozila i ptica.

Zatim, motori. Atinjani ih rado voze, reklo bi se upadljivo češće nego što se sa tim susrećemo na našim ovdašnjim kolovozima. Tu je, bar na prvi pogled, više muškaraca nego žena za volanom, ali ko bi to ispod kacige mogao znati. Brojne prodavnice nude elegantne vespe najraznovrsnijih boja, kao i standardne modele motocikla. Bajni primerci neretko su izloženi i na ulici, ispred radnji, no ipak ih mahom uočavate iza dugačkog i debelog stakla. Automobili su dabome prisutni, ali ovde nema toliko besnih marki, više prosečnih, nalik onima sa nekadašnjih jugoslovenskih ulica. Iako tu i tamo mine i poneki izuzetno elegantan stvor, prolaznici u načelu nisu napirlitani, mada svako ima neki svoj fazon. Bilo da su pešaci ili drumski krstaši sa nogom na gasu – uglavnom su ležerni. I jedni i drugi prelaze ulicu na crveno, i to bez neke naročite drame, trotoari su nepojmljivo uzani, ali izgleda da se svako u toj nevolji snalazi odlično, tako da saobraćaj generalno nesmetano funkcioniše.

Ulični živalj zaista ima neke svoje super-uočljive primerke. Tu je, recimo, čovek koji sa rasklopljenom šahovskom tablom ispred sebe sedi na trotoaru, čekajući partnera za igru, dok mu cigara puna ljutog duvana što štipa nos dogoreva između prstiju. Starija beskućnica nalik je Peti Smit – ona u dlaku izgleda kao naša junakinja, samo da onu čuveniju nije strefila svetska slava. Sve na ovoj ženi je punk do daske. Njeno aristokratsko ponašanje i fini maniri, dok deli veliku kartonsku šolju kafe sa svojim mnogo mlađim kolegom-sapatnikom, naslonjena na Hondos centar – luksuznu robnu kuću na Trgu Omonija – upravo očaravaju. Ona ne traži ništa, zadovoljna je osvojenim toplim napitkom i čašicom razgovora sa unekoliko deranžiranim mladićem, jednako prepuštenim samom sebi poput nje.

Neki su pak mnogo aktivniji u svojoj prošnji. Zabrađene bake i poneki deka, mame i sitna dečica, svi oni zajedno, sedeći na stepenicima ili stisnuti leđima uz zdanja kraj kojih promičete, ređe hodajući, usrdno mole za nešto novca. I izgledaju zahvalno koliko god da im udelite. Dalje niz ulicu Pireos prema Tehnopolisu, prizori postaju sve bešnji. Namotaji bodljikave žice po obodima pojedinih ograda, poslovično vredni Kinezi što ne prestaju da rade u svojim radnjama i bliskoistočni migranti koji kampuju na travnjaku ispred bezbrojnih crkava, pevajući svoje setne i strastvene pesme. U sred svih tih prizora, koji se ponavljaju u živim sekvencama, pomahnitali starac što razgovara sa svojim kolicima, natrpanim kojekakvim otpacima, deluje poput glumca koji više ne razaznaje granicu između scene i stvarnog života. Zarobljenog u sopstvenom teatru, viđaćete ga svaki put kad promaknete tuda. A to u vama ume da stvori izvestan osećaj zebnje.

Ali, baš na tom pitoresknom putu, stižete svejedno u izvrsnom raspoloženju u velelepni kulturni centar Tehnopolis – u kome se odigrava ovogodišnji Athens Music Week. Prostor nekadašnje gradske plinare, što zahvata prilično veliki i sa ukusom uređen prostor – poprište je razmene ideja, novih dogovora, iznošenja intrigantnih vizija. Pre pristizanja u Tehnopolis, postaje vam više nego očigledno kako je Atina i grad veoma originalnih grafita i murala. Oni vas svojim užagrelim očima prate duž čitave te neprekidno odmotavajuće ulice Pireos, koja svakodnevno savladava milione decibela saobraćajne galame, glasnih vibracije šarenolikih vozila i megafonskog žamora grupica ljudi što njome dostojanstveno jezde po upeklom suncu.
Athens Music Week vrsta je kamerne muzičke konferencije koja se odvija tokom četiri dana u kulturnom centru Tehnopolis, uz podršku grada Atine – ove godine delegati su ga pohodili šesti put, od 22. do 25. maja.

Ideja je da se u formi okruglog stola, svakog proleća razmotre glavni trendovi koji oblikuju muzički biznis u budućnosti, uz organizovano predstavljanje lokalnih talenata i bendova tokom večeri. Diskusije su intenzivne, ne traju duže od uobičajenih 60 minuta, angažujući čula, jednako kao i intelekt. Mnoštvo interesantnih govornika iz raznih zemalja i različitih oblasti rada u sferi muzičke industrije – od gnevne alternative do visokog profila mejnstrima, čije priče možete prekidati u bilo kom trenutku svojim pitanjima i komentarima – čini da se živost ovog intimnog skupa razlikuje od notornih konferencijskih dešavanja, na kojima često nema mesta za razmenu mišljenja, nego se tek pasivno u publici sluša dok govornici pričaju. Možda je i to neko nasleđe demokratske agore antičke Grčke? Bilo kako bilo, javna polemika među prisutnima suština je Atinske muzičke nedelje.

Teme su mnogobrojne i sve ih je više: od boljeg međusobnog upoznavanja i umrežavanja na Balkanu, da bi se tržište sa svojom zvučnom ponudom blagovremeno pripremilo za izlazak pred Evropu, preko upotrebe veštačke inteligencije u boljem promovisanju sopstvenih pesama, do zaštite prava muzičara pred sve većom moći ’striming’ servisa. Baviti se bilo kojim poslom u vezi sa muzikom, danas je složena disciplina, koja pre svega zahteva dobro poznavanje zakona, zatim psihologije, tehničkih dostignuća i... srećom i dalje – same muzike.
Jedna od inicijativa koje olakšavaju život muzičara svakako je i HEMI (Hub for the Exchange of Music Innovation). Centar za razmenu muzičkih inovacija (HEMI) evropska je inicijativa koja ima za cilj da poveže umetnike i muzičke profesionalce iz Centralne i Jugoistočne Evrope (CSEE), podržana kao projekat od strane fonda Creative Europe. Pokriva devet zemalja, od Estonije do Grčke, a Srbiju predstavlja EXIT Fondacija.

Osnovna ideja je pokretanje razmene bendova i stvaralaštva muzičkih profesionalaca u istočnoevropskom regionu – neophodnost boljeg uvezivanja je urgentna, kad bolje sagledate situaciju. U ovom delu sveta, naime, suviše često se orijentišemo na velika pop imena sa Zapada, i ne primećujući lokalna bogatstva, a tek ovlaš bivamo svesni kako u našim zemljama postoje jednako fantastične zvezde, zaista dostojne svetske karijere – pogledajmo samo niz Joker Out, Baby Lasagna, Konstrakta... HEMI nam zapravo otkriva mogućnost da potencijalnih velikih budućih imena ima svuda na prostoru od Baltika do Egeja.

Događaji u organizaciji članica HEMI, kao što su Athens Music Week ili EXIT Festival – na kome će nastupiti četiri talentovana benda iz ovog regiona – izuzetne su prilike da se akteri susretnu i donesu prave odluke za bolju saradnju. Program podrazumeva i dragocenu podršku za ’startapove’ iz oblasti muzičkog biznisa koje lansiraju mladi ljudi. U okviru dve linije – HEMI Incubator i HEMI Accelerator – pokretači ovogodišnjih novih poslovnih inicijativa iz Srbije bili su lično prisutni na Athens Music Weeku i imali su priliku da se susretnu sa mentorima uživo, kao i da proprate oko 60 inspirativnih panela i radionica.

Vrhunac je donela debata u okviru okruglog stola pod imenom „Od Balkana do Meseca“ („From the Balkans to the Moon“), na kome smo čuli iskustva različitih aktera na temu kako izgraditi svoju karijeru od prvog demo snimka do evropske tržišne perspektive. Predstavnici Eurosonica iz Groningena (najveće smotre novih talenata u Evropi), Waves konferencije iz Beča (reprezentativne austrijske muzičke konferencije), estonskog i rumunskog Music Export Officea iz Talina, odnosno Bukurešta, kao i EXIT Fondacije i Doma omladine Beograda, izložili su svoja iskustva uz mnogobrojne primere kako se razvijala karijera pop umetnika sa njihovih prostora. Znatiželjna i mnogobrojna publika, dominantno sačinjena od članova grčkih sastava, imala je mnoga pitanja, koja su se uglavnom svodila na jedno te isto: „Kako da radimo ono što želimo i da živimo od toga?“.

E pa, deco – zaključak je bio – odgovor na tu dilemu ne može nam dati čak ni mudra boginja Atina. Umesto toga, verujte u sebe i radite to što volite. Pomozite sebi, da bi vam drugi pomogli. Ne očajavajte zbog onoga čega nema, nego se prihvatite onoga čega ima. I na tome gradite svoj lični Partenon.

Natrag na ulice Atine, nakon svega. Dugačka šetnja do Nacionalnog arheološkog muzeja Atine dolazi kao bazično životno okrepljenje. Od zlatne Agamemnonove posmrtne maske, preko basnoslovnog nakita, uzvišenih statua bogova i običnih ljudi, životinja i mitoloških bića poput sirena, sfingi i gorgona, impresivnih naprava, oruđa i oružja... koliko li je samo tek ovde ideja, komunikacije između vekova na jednom omanjem tlu, koje je imalo tu moć da svojom čudesnošću inficira čitav civilizovani svet iz budućnosti. Treba učiti iz takvih sećanja.
Toliko drevna, da je u stvari super-moderna, Atina se budi i provodi dan načičkana galebovima i kolonama svojih zanesenih hodočasnika bez kraja i konca, predanih jednoj jedinoj – ljudskoj veri. Ovde je život glavna valuta i taj nepregledni titraj gomile, kao iz one Poove čuvene priče, šestari urbanim prostranstvima koja tek čekaju da budu otkrivena. Fasade, trgovi, parkovi, iznenadne fontane, palate, rezbarije, relikvije – toliko je ovde nesagledive prošlosti, da se odjednom teško snalazite sa svim tim proteklim eonima, neočekivano vidljivim i izloženim u svom istovremenom postojanju.

I zato, kad si u Atini – ponašaj se kao Atinjanin. Misli dobro i zvuči još bolje.

Bonus video: Da li znate kako su najpoznatiji bendovi dobili imena?