Dva simbola grada Njujorka su se 11. septembra brutalno srela u poljupcu smrti, u nepredvidivom okršaju avijacije i arhitekture. Nakon 20 godina debakla, koliko ljudskih bića, koliko milijardi dolara, koliko političkih laži treba svi da progutamo, da bismo nešto eventualno shvatili.
Goran Vejvoda, filozof zvuka, autor, pesnik, fotograf, vizuelni umetnik i tajna ikona beogradskog „novog talasa“, poslednjih nedelja boravio je u Njujorku nekim sasvim izuzetnim povodima. Ovo je njegov doživljaj tog neverovatnog grada, kao i trenutnog stanja duhova u Americi, tačno dvadeset godina nakon 11. septembra – u slici i reči.
Piše: Goran Vejvoda
U vremenu i prostoru biti na jednom mestu: danas smo stalno negde, ali možda ne tamo gde mislimo da jesmo.
Evo mene ponovo ispred naučne fantastike: Njujork uvek ima auru kao da budućnost ima – budućnost. Dok sam odrastao, u šezdesetim godinama prošlog veka, budućnost je bila „kul“ i divna reč, a danas nažalost mnogo manje. Danas se budućnost na čudan način pretvorila u množinu sopstvenih istina, a možda tek polovina te istine može da se nađe u nekoj iščezavajućoj fotografskoj istini.
Eto me u Bruklinu, u direktnoj vizuelnoj liniji, pored reke Hadson i Finansijskog distrikta, gde su nekad bile kule „bliznakinje“. Petnaestog avgusta 2021. pogledah na pametni/glupi telefon i videh na mojoj pretplati The New York Timesa naslovnu stranu. Mrak. Još jedan u nizu mrakova. Vani sija sunce, a u sred srca – tama. Čudan osećaj normalnosti hara ljudskom brzinom u našem ultra-povezanom svetu, a vesti vas hapse bez milosti.
Reakcija: uzmem kameru, naslonim telefon na veliki prozor i uslikam mirnu stravu.
Zavitla i zavije mi se mozak u hiljade slojeva, gde da stanem ili da započnem? Skoro dvadeset godina kasnije, sve izgleda „srednjovekovno mirno“, sve stoji kao da će zauvek stajati. Iza te tanane stabilnosti, počiva možda naša jedina izvesnost: užasan rascep između činjenice da umemo da gradimo – samo da bismo odmah zatim rušili. Kada je sagrađen prvi neboder? I zašto?
Dva simbola grada Njujorka su se 11. septembra brutalno srela u poljupcu smrti, u nepredvidivom okršaju avijacije i arhitekture. Nakon 20 godina debakla, koliko ljudskih bića, koliko milijardi dolara, koliko političkih laži treba svi da progutamo, da bismo nešto eventualno shvatili? Sve imperije jednom padnu na kolena. Kada će Amerika, Kina ili Rusija najzad da pokleknu?
Život teče, ali nikako da naučimo lekciju. Sećam se šta mi je moja draga majka mnogo puta ponovila: „Čovek se najsporije menja, ako uopšte…“. Kad sam bio mlad, mislio sam da samo starija osoba može tako da baljezga. Sada znam: sve dok nam neko ne ubrizga nov genetski kod, imaćemo samo dugačak sled dekorativnih i našminkanih promena u našim životima, bez veće nade.
Amerika živi u vakuumu svoje sopstvene iluzije, kao i mnoge druge zemlje. Sve je danas storytelling. A priča i fotografija ima poprilično mnogo, čak i više nego što nam treba. Još jedna tužna lekcija za čovečanstvo.
Zašto. Uvek. Ponovo.
Land of Opportunity? Koju Ameriku vidimo danas ili koju želimo da vidimo?
Tinejdžeri ne sanjaju više o Americi, nego verovatno o nekoj idealnoj zemlji zašitićenoj od realnosti, gde je život kao video-igrica ili ogledalo u društvenoj mreži. Gde idemo? Ali, ipak idemo…
Sada neki mladi Amerikanci sede u bunkerima i vozaju realno smrtonosne dronove širom sveta. Kad igra više nije igra, nego postane neka bizarna varijanta rata, onda sledi surova posledica: debakl jedne imperije i dela Zapada.
Kroz koju prizmu objektivno posmatrati Ameriku, a da se automatski ne izobliči?
Da li je Amerika promenila fizičko lice Marine Abramović? Sećam se vremena kad sam se, početkom sedamdesetih, vrzmao po SKC-u i nekoliko puta razgovarao face-to-face sa Marinom. Ja nisam morao da čekam u redu ispred MoMA muzeja da bih imao vizuelni kontakt sa njom. Lice koje sam tada gledao, kasnije se izvitoperilo u plastičnoj hirurgiji. Siguran sam da joj je duša još uvek ista. Stoji li Amerika iza te metamorfoze ili, ipak, francuska savremena umetnica Orlan?
Koja je to Amerika koja je posle Drugog svetskog rata uspela da nacrta ceo svet po svom modelu? Lista prednosti bila je beskonačna – od nepoderivih najlon čarapa do koka-kole, od muzike do automobila, od grandioznosti do svakojakih integracija – svi smo na ovaj ili onaj način popušili deo „američkog sna“. Sada svi sanjamo.
U današnjem svetu raznolikih jednakosti, viđenja svakodnevice i stvarnosti duboko su se promenila. Sklonost ka jednom monolitnom modelu sada je prošlost. Slabosti Amerike, koje izgledaju kao da su samo njene – jesu i naše. Svi danas kopiramo jedni druge, a američki model – koliko god bio oslabljen – nosi u sebi razne adute. Svi živimo u digitalnom snu, a Amerika je na neki čudan način, još uvek neka vrsta prodavca snova. Koji san je u pitanju, i ko od nas ga bira?
Iz šire perspektive, ono što nas čini tužnim, jeste što svet nikako da se dogovori da pomogne svetu. Svaki put kad prođem ispred zgrade sedišta Ujedinjenih nacija, pomislim – zašto ne možemo da se ukapiramo, dogovorimo i najzad rešimo esencijalne egzistencijalne probleme, koji nam manje-više svima vise nad glavama. Onda mi se vrati u sećanje potpuno banalna birokratska priča o jednom prijatelju moje žene, koji je radio za UN: dotičnoj osobi bio je glavni cilj da ostane zauvek činovnik UN-a, jer je to najbolja penzija na svetu…
Cena benzina u Americi prosečno je skočila 40 odsto, i – niko se ne buni. Većina Amerikanaca trpi stvarnost u tišini. Business as usual. Analiza o stanju Amerike ima mnogo. Ko ih čita i čemu služe? Stručnjaka ima sve više i više, a situacija se ne poboljšava. Da li je self-made model čoveka još uvek cilj?
Amerika je veliko ostrvo sa mnoštvom kultura i kontradikcija. Kao i u mnogim zapadnim zemljama, vidimo da je patrijarhalni koncept 19. stoleća na rubu izdisaja. Pandemija nas je surovo podsetila da smo svi na istom brodu, i da plovimo po jako uzburkanim vodama.
Kad dignem pogled i vidim kilometre kancelarija u neboderima bez prozora, kojima šiba klimatizovani vazduh i gde sede milioni kompjuterskih robova, setim se kako je Amerika uspela da proda tu ideju od Hong Konga do pustare u Dubaiju. Kina danas ima najveći broj nebodera na svetu – da li je to ono dobro američko nasleđe? Ekologija ovde sigurno nije prioritet. Rast kao ekonomska mantra jeste pesma koja se svugde svira. Svi slušamo njenu tužnu melodiju, dok nam suze teku.
Kad se jedna velika, uticajna sila kao Amerika deformiše, onda se svi pomalo nesvesno deformišemo.
A ja kažem A, a gde je sad Amerika.
Bonus video
Dan kada je napadnuta Amerika
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare