Film „Male žene“ rediteljke Grete Gervig.

Kad se krajem prošle godine pojavio film rediteljke i autorke scenarija Grete Gervig „Male žene“ (135 min.), našao sam se u malom čudu. Sredinom devedesetih film sa istim naslovom, nastao po klasičnom romanu u nas malo poznate Lujze Mej Alkot, bio je među najboljima u 1994, sa glumačkom postavom snova (Suzan Sarandon, Vinona Rajder, Trini Alvarado, Kirsten Danst, Kler Dejns, Kristijan Bejl). Zahvaljujući vrhunskom rediteljskom umeću rediteljke Gilijen Armstrong film je te godine imao tri nominacije za Oskara i bio među najgledanijim.

I tek sada, kad sam malo dublje zavirio u holivudske arhive (svako neznanje se plaća), doznajem da je 1933. i 1945. roman gospođe Alkot već imao dve uspešne ekranizacije. To se nije dogodilo slučajno. Iako neki naši poznati reditelji tvrde da najbolji filmovi nastaju samo po originalnim scenarijima (poželjno, autor na dva nivoa), istorija filma kazuje drugačije. Po istraživanju najuglednijeg istoričara i estetičara filma Dejvida Bordvela, u Zlatnoj epohi Holivuda oko osamdeset odsto dela je nastalo po romanima ili pozorišnim dramama (ne uvek vrhunskim, utoliko još bolje). I na njegovoj listi najboljih filmova do danas, od prvih sto dela osamdesetak je nastala po književnom uzorku.

Kad je reč o delu Lujze Mej Alkot (1832-1888), ona je pripadala sjajnom krugu američkih pisaca oko Ralfa Valda Emersona, Henrija Dejvida Toroa, Hotorna i Longfeloua, a njene „Male žene“ (1868) kritičari su stavili uz bok viktorijanskim spisateljicama Šarlote Bronte i Džejn Ostin. Nećemo sada proveravati koliko je to bilo odmereno.

Rediteljka Greta Gervig je relativno novo ime poslednjih godina. Rođena 1983, najpre se potvrdila kao vrsna glumica, pisala je scenarije i onda je pre tri godine zablistala svojim rediteljskim debijem „Lejdi Berd“, koji joj je doneo Oskara posle pet nominacija za nagradu Američke filmske akademije. Ovaj film je zapamćen i po senzacionalnom glumačkom paru Sirše Ronan i Timoti Šalame, koji sada nose i njen novi film. Ako Lady Bird“ dosad niste videli, imate priliku da to nadoknadite. Nećete zažaliti.
A kad je reč o novom Gretinom filmu, onda napomenimo da je on posle velikih kritičarskih priznanja, uknjižio jednog Oskara i šest nominacija. U trci za istog Oskara našao se i njen muž Noa Baumbah sa vrhunskim filmom „Priča o braku“ (Marriage Story), koji je zaradio jednog Oskara i tri nominacije. Oskara u Baumbahovom filmu dobila je Lora Dern, koja igra i jednu od glavnih uloga u „Malim ženama“, pa nije odjednom mogla da dobije dva Oskara. Priča o ovom bračnom paru odudara od svega što se događa u savremenom Holivudu, nadamo se da ovi sjajni ljudi imaju pametnija posla od pukog prebrojavanja svetskih priznanja.

Pošto sam već pomenuo prethodnu verziju „Malih žena“ Gilijen Anderson, odmah da kažem da me nije briga koja je vernija polaznom književnom delu. Razlikuju se po rasporedu vremenskog toka dramaturgije, neki naglasci su kod Grete Gervig drugačiji (times-are-a-changing, što rekao nobelovac Bob Dilen), ali duh epohe je ostao isti, a registar emocija i lepota se menja kako bi se zadovoljila večna čovekova žudnja za izuzetnim i trajnim.

Kod Armstrongove priča počinje 1964, građanski rat bukti između američkog Severa i Juga, a u porodici Marč, koja živi na skromnom porodičnom imanju „Voćnjak“, na domak ratnih okršaja, ostale su uglavnom žene iz nekoliko generacija, pritisnute nemaštinom, odjecima rata koji stižu sa zlokobnim ishodima. U verziji Grete Gervig, rat je već okončan, devojka Džo Marč (Sirše Ronan) upada u redakciju časopisa „Nedeljni Vulkan“ i uredniku nudi rukopis „jedne njoj bliske osobe“. Iskusni urednik odmah primeti tragove mastila na njenim prstima, protrči kroz rukopis sa rutinskom mrzovoljom, i saopšti joj: „mlada damo, ako je glavni lik ženski, onda bi trebalo da se priča završi sretnim brakom“. Hladan tuš.

Iako dramaturgija filma prati vremenski raspon od sedam-osam godina, sve mlađe likove igraju isti glumci i glumice, što na filmu može da bude riskantno jer su svi u godinama odrastanja i fizičkog oblikovanja, ali začudo ovde ništa nije zaškripalo. Jeste, to je film o odrastanju i sazrevanju u opasnim vremenima, ali ujedno tu su i elementi porodične komedije i ratne hronike u pozadini. Sve je to rediteljka Gervig uspela da uklopi na zadivljujući način, držeči skladno u prvom planu sve ženske likove, ostvarene sa velikom naklonošću i toplinom koja vam greje srce.

Četiri ćerke pastora Marč, koji je dragovoljno otišao u ratni metež, imaju svoje razvojne putanje, visoke nade i očekivanja, a to je teško usaglasiti u okviru materijalnih mogućnosti porodice. U središtu je majka Marmi (Lora Dern, blistava) koja svojom nepresušnom energijom pokušava da premosti oskudicu, a ćerkama olakša sentimentalno vaspitanje (da upotrebim Stendalovu paradigmu). A onda se iz pozadine pojavi njena bogata sestra, Tetka Marč (Meril Strip, ozari se ekran kad iskrsne njena glumačka harizma), koja u jednom trenutku odvede u Pariz svoju sestričinu Meg (Ema Votson, možda na najtežem glumačkom zadatku u ovom delikatnom grupnom portretu), da joj olakša školovanje za budućeg slikara. Meg se vrati u porodično okrilje jer je shvatila da njen dar nije u skladu sa ambicijama.

Najbolnija narativna nit pripada najmlađoj sestri Bet (Eliza Skenlen), lomnoj devojčici koja uči klavir a u kući nema dostojan instrument. I onda imućni sused Loren (Glen Skot, nikad bolji) pozove devojčicu u svoj opusteli dom da svira na velikom koncertnom klaviru. I dok ona svira, on sedi pored izlaznih vrata, slomljen emocijama gubitka i jalove utehe. Klavir ode kao poklon u kuću Maršovih, ali, sreću u ovom filmu kao i u životu često prati dodatna nevolja. Mala Bet padne u krevet i uprkos svim naporima bližnjih premine. Radosti i tuga dolaze zajedno u porodici „malih žena“, sintagma koja iz knjige Lujze Alkot vuče ohrabrujuća značenja.

Osnovna nit priče pripada Džo Marč koja rano otkriva sklonost za pisanje, uprkos svim nedaćama (u jednom trenu jedna od sestara, u besu, spali rukopis njene knjige, i sad valja naći snage da se ponovo zaoštri guščije pero i krene ispočetka). Njen mladi komšija Lori (Timote Šalame, blistavog šarma kakav je možda još imao mladi Di Kaprio), opseda je, druže se, poveravaju se, tu je neporeciv erotski magneatizam, ali kad je isprosi, ona kaže Ne!
Film se završava ponovnom posetom izdavaču, on joj kaže da je kraj morao da bude vedriji i mi onda shvatimo da smo u već tom poglavlju!

Lepoti filma doprinosi neverovatna fotografija francuskog majstora Jorika Le Soa (pamtimo ga po čudesnim bojama u filmu „Oblaci Sils Marije“ Olivijea Asajasa). Da, i tu je muzika valjda najvećeg filmskog kompozitora današnjice, takođe Francuza, Aleksandra Deplaa, koji je svojim diskretnim zvučnim naznakama odredio ritam filma, koristeći tamo gde treba i muziku Šopena, Šuberta, Dvoržaka, Baha, Vivaldija…Možda će nekom ovaj film delovati starinski. Tačno, u Zlatnom dobu Holivuda ovakve domete su ostvarivali Vilijem Vajler, Daglas Sirk, Žan Negulesko i još poneko. Motriću Gretu i Nou pažljivo sledećih godina ako mi Bog (u tekstu jednog agnostika on je samo metafora) to omogući.