Prvi pogled na film “Back to Black” izazvao je gnev zbog prikazivanja pokojne pevačice kao osobe u haosu. Da li je moguće snimiti film o zlostavljanom umetniku bez ponavljanja istorije?
Prošlo je samo nedelju dana otkako je biografski film Sema Tejlor-Džonsona o Ejmi Vajnhaus „Back to Black“ počeo da se snima u Londonu, a reakcija je došla, i to izuzetno brzo, piše “Gardijan”.
Tokom vikenda, slike Marise Abele i Edija Marsana u liku Ejmi i njenog oca, Miča Vajnhausa, pojavile su se na Tviteru. Reakcija je bila brutalna kritika, sa jednim posebno viralnim tvitom koji opisuje fotografije Abele, koja izgleda kao izbezumeljeni lik iz crtanog filma u kostimu za Noć veštica, kao „jebeno odvratno”.
Teško je suditi o filmu pre nego što je čak i jedan kadar zvanično objavljen, ali razumljivo je da su postavljene fotografije dirnule u živac. Poslednjih godina, problematičan život Vajnhausove i smrt koja se u potpunosti mogla sprečiti postali su simbol načina na koji industrija zabave i medija izneveravaju mlade zvezde. Vajnhausova je bila izuzetan muzički talenat, ali je izgledalo kao da je okružena ljudima koji su više nameravali da izvuku novac od nje nego da zaštite njeno mentalno ili fizičko zdravlje.
Ovog jula se navršava 12 godina od njene smrti, a za to vreme, čini se, muzička industrija teško da je postala gostoprimljivije mesto za muzičare. Poslednjih godina, mnoge zvezde slične njoj su otkrile svoje slične borbe sa zloupotrebom droga i poremećenom ishranom kao i one koje je pevačica doživela tokom svog života. Veći deo njene karijere bio je medijski cirkus, sa tabloidima i komentatorima koji su se fiksirali na njenu težinu, njene probleme sa zloupotrebom supstanci i njene javne slomove.
Slike glumice Abele na setu izgledaju kao da igraju po istim voajerističkim pravilima koja su i dovela do pada Vajnhausove. (Takođe su uznemirujući Abelini komentari o njenom „zaista pozitivnom” iskustvu gubitka kilograma da bi glumila Ejmi, u kojima se ne pominje pevačicina bulimija.) Da li je moguće napraviti biografski film o eksploatisanoj mladoj zvezdi koji sam po sebi nije eksploatatorski? Verovatno ne. Često se čini kao da ljudi uživaju u biografskim filmovima, jer dotiču iste teme kao i stvarni kriminal.
Čini se da postoji krvožedna fascinacija u posmatranju jadnih dubina ljudskog postojanja. To ne znači da takve filmove ne treba praviti: uživanje je bilo gledati “Elvisa” Baza Lurmana, iako je to takođe bila priča o eksploataciji i propadanju, jer se oseća da postavlja zanimljiva pitanja o odnosu između umetnosti i trgovine, i činilo se da je koliko je to film o Lurmanu, toliko i o Elvisu.
Razlika je u tome što je Elvis umro pre nekih 45 godina i pre smrti je uživao u dugoj, uspešnoj karijeri; kao i Fredi Merkjuri, čiji je biografski film “Bohemian Rhapsody” iz 2018. povećao interesovanje Holivuda za filmove o muzičarima. U međuvremenu, verovatno je da postoje čak i tinejdžeri kojima je smrt Ejmi Vajnhaus sveža u mislima. Njena karijera je u suštini trajala samo šest ili sedam godina, tokom kojih je bila klevetana od strane javnosti, klevetana u štampi i borila se sa sopstvenim ličnim demonima. Teško da postoji nešto što bi Tejlor-Džonsonov film mogao da dokumentuje, što ne bi jednostavno repliciralo bolne, neizbrisive slike koje su karakterisale njen život, kao što su one njene borbe sa paparacima ili borba na „povratničkom” nastupu u Srbiji.
Biografski filmovi ne bi trebalo da predstavljaju pozitivnu ili saniranu naraciju, suvišno je reći da žalosno ispeglana “Boemska rapsodija” daje jak argument protiv toga. Ali snimiti film o kratkom, problematičnom životu Vajnhausove je kao da dodajete so na ranu. Ako se setimo i činjenice da produkciju podržava Mič Vajnhaus – koji je prikazan u dokumentarcu “Ejmi” iz 2015. godine, i koji je kasnije uložio mnogo truda da promeni svoju sliku eksploatatora sopstvene ćerke u javnosti, teško je zamisliti šta “Back to Black” može ponuditi osim traumatske pornografije koja nastoji da laska onima koji su bili svedoci pada njegove ćerke i nisu učinili ništa da to spreče.
Na kraju, čini se kao da je film “Back to Black” simptomatičan za industriju zabave koja odbija da pusti mrtve da se odmore. U 2015. godini, izgledalo je kao da je Universal, izdavačka kuća Vajnhausove, pokušavala da izbegne zloupotrebu njenih nerealizovanih snimaka, uništavajući njene demo snimke kako niko ne bi mogao da pokuša da unovči njene nezavršene radove. U skorije vreme, počelo je da se oseća kao da je konačno pamte ne kao čisto tragičnu figuru, već kao generacijski talenat koji je objavio dve prestižne ploče – i nekoga ko nije bio čisto samodestruktivan, već žrtva sistematskog zlostavljanja i mentalne bolesti. “Back to Black” preti da ne iskaže počast zaostavštini umetnice, već da oživi svu ponižavajuću buku koja je njenu tragediju i izazvala.
Bonus video: 60 godina od smrti Merilin Monro_ Simbol jedne epohe i večna misterija