0
Mogu li deca da razumeju savremenu umetničku igru i uživaju u njoj, pitanje koje se postavlja već pri najavi izvođenja komada namenjenih najmlađoj publici. Slavni koreograf Akram Kan na to pitanje odgovara potvrdno. “Chotto Xenos” (Mali stranac) u produkciji njegove kompanije, prikazan u finišu ovogodišnjeg festivala Torinodanca u Italiji, i odlične reakcije mlade publike (i njihovih roditelja), odličan su argument u prilog tome da mogu i da su takvi komadi potrebni.
“Nikada nisam razmišljao o budućnosti dok nisam dobio decu. I onda sam se prestravio kada sam sve zamislio kroz njihovu vizuru, kada sam pokušao da zamislim tu budućnost koju ćemo im zaveštati”, ispričao je Akram Kan, jedan od najpoznatijih i najznačajnijih koreografa današnjice, proletos u ekskluzivnom intervjuu za Nova.rs.
Njegov komad “Xenos” (Stranac, 2018) doneo je priču o igraču iz Indije koji se u Prvom svetskom ratu našao u rovovima u Evropi u uniformi britanskog vojnika. Inspirisan Kanovim solom, prošle godine nastao je i “Chotto Xenos” (Mali stranac), komad namenjen publici “od sedam godina naviše”.
– Cela priča je inspirisana komadom Akrama Kana pod nazivom „Xenos“. On je prošao jako dobro i rediteljka (Sju Bakmaster) bila je veoma rada da pred sebe stavi novi izazov, da adaptira Akramov celovečernji solo. Komad govori o ratu, o tome kako počinje i završava se, o ljudima u ratu, ali kroz drugačiju prizmu, priča se odvija iz ugla vojnika iz kolonije. Uglavnom govorimo o vojnicima velikih sila, ali retko o vojnicima iz njihovih kolonija, a oni su odlazili da se bore za zemlje koje nikada nisu ni videli i da vode tuđe ratove. Vremena prolaze i nove generacije su sve dalje od predstava o svetskim ratovima. Moji dede i babe živeli su u vreme Drugog svetskog rata i pričali su mi šta su videli i doživeli, ali opšte uzev ceo taj koncept sve je udaljeniji i bleđi, a mislim da je važno da to znamo i pamtimo – priča za Nova.rs Nikolas Ričini, igrač u ulozi bezimenog vojnika koji strada u rovovima Evrope.
Organizatori festivala Torinodanca iskoračili su ove godine ka najmlađoj publici, pa je “Chotto Xenos” odigran četiri puta u dva dana na sceni Teatra za decu i mlade u Torinu. Reakcije publike pokazale su da nisu pogrešili. Na neke od scena sa jednostavnim govorom tela (na primer, sa starim gramofonom ili intrigantnim rešenjem sa gas-maskom koja “postaje” kućni pas) deca su odgovorila čistim emocijama i smehom, a za dramatične delove komada, sa rovovskom borbom, zvucima nadletanja aviona, tadašnjim novinskim napisima i fotografijama projektovanim na zidu iza protagoniste u pola glasa tražili su objašnjenja od starijih. Dok šapatom objašnjavaju deci šta se dešava na sceni, odrasli čitaju i istorijske činjenice o hiljadama vojnika iz nekadašnjih kolonija u Aziji i Africi koji su podelili sudbinu protagoniste, stradajući na ratištima Evrope. Razlika u percepciji kod dece i odraslih, naravno, postoji, ali pažnja ni kod jednih ni kod drugih tokom nepunih sat ne popušta.
– Odrasli, naravno, znaju o čemu govori komad, a deca od sedam, osam, devet godina će o tome šta znači rat tek učiti u školi. I postoje različite perspektive. Komad je veoma slikovit. Trudili smo se da ne bude previše dramatičan, tako da ima i svetlih delova, ali ipak govorimo o ratu, pa su tu i one mračne strane. Ni te mračne stvari ne treba skrivati pred decom. Ona na predstave dolaze sa odraslim članovima porodice, pa im oni tumače stvari koje ne razumeju, ali je za njih važno da dođu u pozorište i u pozorištu dožive takvo iskustvo – kaže Ričini.
Igrač rođen na Filipinima i odrastao u Francuskoj, sada živi u Barseloni. Na izvođenjima na festivalu Torinodanca “uskočio” je umesto kolege Đuljema Čatira, ali se to ni po čemu u njegovom nadahnutom izvođenju nije dalo naslutiti. Igrao je po koreografijama Akrama Kana još na otvaranju Olimpijskih igara 2012. a član njegove kompanije je od 2015. godine, od kada izvodi “Chotto Desh”, verziju Kanovog komada “Desh” (Domovina, 2011), takođe prilagođenu najmlađoj publici.
– “Chotto Desh” smo izvodili na Beogradskom festivalu igre pre nekoliko godina. Bilo je mnogo dobro – kaže Ričini dok razgovaramo nakon predstave.
Nije teško raditi sa Kanom, priča nam, ali jeste veoma zahtevno.
– Morate pre svega da budete rigorozni prema sebi i da verujete u njegov koncept, da biste odgovorili na pravi način onome što se od vas traži. Radeći sa Akramom, radimo na igri, na pokretu, ali nađete i dosta slobode u okviru svega toga. Osim toga, tu ima dosta prostora za lično zadovoljstvo i za usavršavanje – priča Ričini.
Važan segment predstave “Chotto Xenos” čini i video, odlično i “bez šavova” uklopljen sa pokretima igrača na sceni, sve do izrazito emotivnog kraja. Mnogo se, i pre pojave kovida, govorilo o upotrebi drugih medija i novih tehnologija u savremenoj igri. Ričini nema ništa protiv toga.
– Zavisi od toga ko i kako to radi. Video dodaje novu dimenziju izvođenju. Nekada video nadograđuje ono što radite, ali zna da bude i veliki izazov uklopiti pokret tela sa njim. To je sve jako zanimljivo, to mešanje različitih umetničkih formi. U krajnjem ishodu, možda neko ko dođe da vidi predstavu i ne bude toliko prijemčiv za igru, ali ga ona privuče video radom – ocenjuje on.
Ričini se ranije okušao kao koreograf, ali se sada više posvetio igranju i produkciji, a drži i predavanja. Osim u Kanovoj kompaniji, radi i sa drugim trupama, a podjednako ga privlače i velike produkcije i kamerniji komadi.
– Radim sa različitim kompanijama, pa se i izvođenja razlikuju. Na primer, mnogo radim sa Lali Ajguade, koja je 10 godina bila u kompaniji Akrama Kana i jedna je od njegovih prvih igračica, pošto oboje živimo u Barseloni, i napravili smo duet. Radim i druge, razne stvari – objašnjava i dodaje da razvija i svoju kompaniju, “Big Story”.
Kan u svom radu kombinuje katak, strogu klasičnu indijsku formu, sa modernim zapadnim stilovima. Ričini, jedini igrač u svojoj familiji, kaže da to što je rođen na Filipinima nije uticalo na njegov izraz.
– Odrastao sam u Burgundiji, u Francuskoj i pravi sam Francuz. Ali voleo bih da radim neke stvari i na Filipinima, tamo ima sjajnih igrača i zaista me zanimaju narodne igre. Trenutno, međutim, nemam mnogo vremena za to. Razvijamo svoju kompaniju, dosta stvari se dešava, ali bih nekada u budućnosti svakako voleo da radim i to – navodi Ričini.
Kompanija Akrama Kana izvela je komad “Nadmudrivanje đavola” na 18. Beogradskom festivalu igre, slavni koreograf najavio je i svoju verziju “Knjige o džungli” za sledeću godinu, pa pitamo Ričinija šta je njegov sledeći korak.
– Trenutno pokušavam da pronađem balans između produciranja i izvođenja. Nakon što se pojavio kovid, trebalo je doneti dosta važnih odluka. Izgleda da se sada sve, manje-više vraća u normalu, na ono kako je bilo pre pandemije i to će nam dozvoliti da više radimo. A moj sledeći korak je da – držim stvari otvorenim – zaključuje on uz osmeh.
Bonus video:
Festival igre
