1
Mnogi su se pitali zašto u programu nedavno završenog 30. Festivalu autorskog filma nema novog ostvarenja slavnog Paola Sorentina. Međutim, ispostavilo se da je "Partenopa", novi naslov italijanskog reditelja, bila rezervisana za otvaranje drugog mini-festivala Dani italijanskog filma.
Piše: Dejan Šapić
I bio je to pun pogodak organizatora festivala iz „Megakoma“. Prošlogodišnje, premijerno izdanje održano krajem oktobra prošlo je, praktično, nezapaženo. Ali ove godine je odabran odličan tajming. Posle Slobodne zone i Festivala autorskog filma u novembru, samo nedelju dana kasnije, u periodu od 6. do 11. decembra, gledali smo nagrađivane italijanske naslove sa Sorentinovim ostvarenjem za start.
Predstavljeno je osam premijernih filmova ovogodišnje produkcije i jedna repriza – adaptirana verzija „Pinokija“ (2019) legendarnog Matea Garonea, kojim je zatvorena manifestacija u Mts dvorani.
Većina projekcija je održana u malim salama koje su u roku od nekoliko dana bile rasprodate. Kasnije su dodavane nove, uglavnom dve, ili u slučaju Sorentina, čak tri projekcije, koje su, takođe, rasprodate. Osim iznenađene publike zatečeni su bili i organizatori. Nisu očekivali odjek koji će izazvati premijera Sorentinove „Partenope“, ali ni interesovanje posetilaca za preostale filmove koji će uslediti.
Napravljen je na smotri presek najboljih italijanskih ostvarenja sa ovogodišnjih svetskih festivala. Jedan od najznačajnijih je svakako „Vermiljo“ Maurea Delperoa. Osim što je italijanski kandidat za Oskara za najbolji međunarodni film, i dobitnik Srebrnog lava u Veneciji, nedavno je bio i u najužem izboru za Evropske filmske nagrade.
Istorijska drama u istoimenom planinskom mestu Vermilju pred kraj rata 1944. godine priča je o ljubavi između dezertera Pjetra i devojke iz ugledne seoske porodice.
Među prvim prikazanim filmovima na festivalu bilo je „Poverenje“ jednog od bitnijih autora savremene italijanske kinematografije Danijela Luketija. Adaptacija knjige „Tajna“ Domenika Starnonea, koju je kod nas pre nekoliko godina objavila „Laguna“, donosi zaplet oko one dečije igre – „Ispričaj mi nešto što nikad nikome nisi rekao, ispričaj mi ono čega se najviše stidiš i ja ću uraditi to isto. Tako ćemo zauvek ostati povezani“. Kada to urade odrasli ljudi, onda je ishod nepredvidiv.
U pitanju je pravolinijska priča o profesoru književnosti koji se drugačije od kolega odnosi prema učenicima. Posvećen i zainteresovan za njihove kasnije studije i život posle završene srednje škole ulazi u emotivne veze sa nekim od učenica. Opsesivna veza sa jednom od njih, usredsređenom na studije matematike, promeniće tok njegovog života. Pitanje savesti, straha od konsekvenci za učinjeno i opsesivna privrženost ljubavnika vodi gledaoce u sasvim neočekivanom pravcu.
A „Porodica“ donosi priču zasnovanu na poznatoj Tolstojevoj tezi – „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način“. Dva sina tinejdžera sa majkom skromno žive u harmoničnim odnosima sve dok se ne pojavi otac posle deset godina odslužene zatvorske kazne. Taman kada su ga zaboravili vraća se i otvara nerešene porodične probleme. Stariji sin Luiđi, koji svojim postupcima sve više podseća na oca, pridružuje se grupi ekstremnih desničara. Tražeći smisao u pripadnosti i identitetu, okružen besom i nasiljem, bezuspešno pokušava da se uklopi u njihovo društvo.
Nažalost, istinita priča koju je mladi reditelj Frančesko Kostabile (bio i gost festivala) pretočio u film pokazuje da je izlazak iz začaranog kruga nasilja nesrećnih porodica gotovo nemoguć i da naslednici, odnosno njihova deca prolaze kroz roditeljske matrice. Još jedna pravolinijska priča ide ka očekivanom i predvidivom kraju, ali sam rasplet je snažan i ubojit i ne ostavlja ravnodušnim dugo posle završenog filma. Jak utisak ostavio je i u takmičarskoj selekciji Horizonti Venecijanskog festivala, gde je osvojio čak šest nagrada, među kojima je priznanje za najboljeg glumca Frančeska Gegija koji glumi Luiđija, starijeg sina.
Gledali smo još jedan film o tinejdžerima „Moje leto sa Irenom“ nagrađivanog reditelja Karla Sironija, koji je bio gost festivala i prisustvovao projekciji. Proslavio se filmom „Sole“ (2019) prepunom sivila i nemaštine o čudnom odnosu dvoje mladih neznanaca Ermanu i Leni. A novi film prikazan je na Berlinalu u selekciji „Generacija 14+“ i vodi nas kroz još neistraženu temu, na drugačije i lepše mesto, na ostrvo blizu Sicilije. Potpuno drugačije filmske poetike od prethodnog, prepun svetlih idiličnih letnjih pejzaža, prikazuje nam odnos dve 17-godišnjakinje Klare i Irene na kraju devedesetih godina prošlog veka. Na rehabilitaciji, vrlo brzo posle poznanstva sklapaju prijateljstvo. Reditelj ne otkriva do kraja od kakve bolesti boluju…
U razgovoru posle filma Sironi je za Nova.rs otkrio da je želeo samo da nagovesti od čega devojke pate kako bi njihova povezanost i odnos bili čvršći i dosledniji. Složio se da oba njegova filma tretiraju problem mladih u Italiji na stilski potpuno drugačije načine kao što je to uradio i prošlogodišnji gost koji je svečano otvorio prve Dane italijanskog filma – reditelj Alain Paronija s naslovom „Beskrajna nedelja“. Prikazuje bezizlaznost mlade generacije izgubljene na rubovima noću oslikanog Rima, hladnoću i teskobu u društvu bez perspektive. Sironi je istakao za naš list da postoji čitava generacija mladih reditelja u Italiji koja je zaokupljena problemima adolescenata. Uostalom, svedoci smo da su problemi mladih poslednjih godina sve više u ponudi svetskih festivala na kojima osvajaju brojne nagrade.
Paola Sorentino, kao i dosad, s „Partenopom“, opet nastavlja da pleni lepotom u svojim filmovima. Ponovo prikazuje lepotu života i slobode od pedesetih godina do danas u Napulju i na obližnjem mondenskom ostrvu Kapri.
Po legendi o istoimenoj čudesnoj sireni Partenopi koja je stvorila Napulj čije je ima grad nosio u dalekoj prošlosti. Partenopa je bila inspiracija za film kao metafora za glavnu glumicu. Sorentino je želeo da prikaže ženu s karakteristikama Napulja čije tajne će postepeno otkrivati kroz decenije odnosa sa drugim akterima.
Zavodljiva Partenopa ne ostavlja ravnodušnim nikoga ko je pogleda. Glumi je Čeleste Dala Porta, do ovog ostvarenja malo poznata italijanska glumica – gošća na razgovoru s publikom, koja je i svečano otvorila Dane italijanskog filma. Ona je magična i čini se da se svet okreće oko nje. Studirajući antropologiju svom profesoru više puta tokom filma postavlja isto pitanje: „Šta je antropologija?“ Želi odgovor drugačiji od školske definicije. Kada joj na kraju profesor bude pokazao na ličnom primeru domete antropologije ostaćemo zatečeni kako priroda može da se poigra sa životom i da lepota ima i drugu stranu od one koje smo gledali prethodna dva sata (trajanje filma 136 minuta).
Čelestu Dala Portu su zahvaljujući prvoj ulozi u Sorentinovom filmu Italijani već proglasili novom filmskom zvezdom. Posle premijere u Kanu ali i posle prve beogradske projekcije jednoglasni su svi u da je Čeleste ostvarila izvrsnu ulogu. Međutim, sam film „Partenopa“ kao celina podelio je i publiku i kritiku. Od juče je u srpskim bioskopima, pa prosudite sami.
Bonus video: Glumica Sorentinovog filma u Beogradu
