Foto:Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Četiri godine nakon što je njegov kolega i zemljak, Radu Jude, ozbiljno pljunuo svojoj naciji u lice filmom "I Don't Care If We Go Down in the History as Barbarians", prozivajući je zbog svojih fašističkih činodejstava i etničkog čišćenja tokom Drugog svetskog rata, Cristian Mungiu uključuje svoju "magnetnu rezonancu" (što skraćenica RMN na rumunskom i znači, pored toga što asocira i na ime njegove zemlje) i daje jedan "sken" nacije koja je i nakon 15 godina od ulaska u EU i dalje u tranziciji, naročito moralnoj.

Slobodan Vujanović

„Rumunski film“ prečesto kao dramaturški metod koristi bacanje vrlo široke mreže junaka i dešavanja, stvarajući anti-dramsku sliku koja može biti odbojna gledaocu, ali pravi majstori to onda umeju da neočekivano uvežu i naprave seriju efektnih poenti. Tako nešto se ovde dešava, s tim što bacanje mreže traje predugo i preširoko, a poenta traje prekratko (iako je prezabavna).

Film počinje sa Matthiasom, Rumunom koji radi u Nemačkoj koji nakon što ga „nemački“ poslovođa nazove „ciganom“ ovoga nabode i vrati se u svoje selo, u kome su Mađari „dominantna“ manjina, ali su, kako saznajemo kasnije, „srećom“ „cigani“ proterani. Tu vidimo da Matthias ima sina i ženu s kojima ne živi, kao i da je u seksualnoj vezi sa menadžerkom lokalne fabrike.

Foto: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Kada ta fabrika primi dva radnika iz Šri Lanke, koji potom počinju da žive u selu, to postaje problem, kako „Mađarima“, tako i „Rumunima“. Međutim, Mungiu ne ostaje samo na ove dve nacije, po selu se vrzma i „Franucuz“ koga je neki NGO fond platio da prebroji medvede u kraju, Matthiasov otac Otto je Nemac (i sveštenik, ako sam dobro razumeo, poštovan u selu).

Sva dešavanja su uglavnom vezana za različite ilustracije ksenofobije i etničkih trenja, a u senci svega toga je Matthiasov komplikovani odnos sa ljubavnicom i sinom, koji je zaćutao nakon što se uplašio od nečega u šumi (taj motiv se kasnije opako dobro razigrava). Nažalost, u odnosu na Mungiuove ranije „ljudske postavke“ ovo je odrađeno previše rutinski i usputno, sa premalo zanimljivih momenata.

Foto: Mobra Films – Why Not Production / AFP / Profimedia

Vrhunac filma je svakako saborno okupljanje sela u domu kulture gde prisustvujemo „budućnosti Srbije u EU“ i jednoj vrlo dobro artikulisanih skupini razmišljanja „pro“ i „contra“ ne samo Evropske Unije i njenih previše uniformnih administrativnih praksi, već i glede prelevih i tvrdodesnih trendova u celoj Evropi (Mađarska svakako nije slučajno ovako burno apostrofirana). Stvar iz većine uglova deluje nerešivo, a po mnogo čemu deluje da je pre globalizacije bilo bolje. Ili „manje ovako“.

Foto: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

„R.M.N.“ je svakako najslabiji Mungiuov film, predvidljive metafore i mlake drame, i sa velikim brojem suvišnih scena (skoro sve između Matthiasa i menadžerke), ali deluje da je Mungiu odlučio da ovim filmom pre i više bude „otrežnjujući apel“ nego „prilika za umetnost“. Što možda u ovom trenutku i na ovom mestu treba više da cenimo.

OCENA: 7/10

Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma u znak sećanja na Purišu Đorđevića

Komentari

Svi komentari (0)