"Smeta im što žrtve prave previše buke. Više bi voleli da nestanemo i umremo u tišini", kazala je glumica Adel Enel u pismu povodom svog zvaničnog odlaska iz sveta filma.
Glumac Deni Masterson (47), poznat po ulozi Hajda u seriji „Vesele sedamdesete“ optužen je juče za silovanja tri devojke koja su se dogodila pre dve decenije, a sud ga je proglasio krivim u dva slučaja. Mastersonu preti kazna do 30 godina zatvora.
Pre tri godine, glumica Adel Enel je napustila ceremoniju dodele francuske nagrade „Cezar“ u znak protesta nakon što je objavljeno da je Roman Polanski proglašen za najboljeg režisera, za „Optužujem“, film iz 2019. o Alfredu Drajfusu. Četrdeset i tri godine ranije, Polanski se izjasnio krivim za nezakonit seks sa maloletnicom, pre nego što je pobegao u Francusku pre izricanja zvanične presude.
„Bravo, pedofilija“, viknula je Enel kada je izašla iz sale. Nekoliko drugih ju je pratilo.
– Već znamo kako će se ovo veče odvijati – izjavio je tada Polanski, najavljujući da neće prisustvovati dodeli nagrada jer se plaši „javnog linča“ od strane feminističkih aktivistkinja:
– Koje mesto u tako žalosnim uslovima može biti za film o odbrani istine, borbi za pravdu, slepoj mržnji i antisemitizmu?
Enel je smatrala da je „odlikovanje Polanskog pljuvanje u lice svim žrtvama“, kako je rekla za „Njujork tajms“ nakon što su objavljene nominacije za „Cezara“, a rediteljev film „Optužujem“ dobio je 12 – najviše od svih ostvarenja koji su bili prijavljeni.
– To znači da silovanje žena nije tako loše – uzviknula je.
Na mnogo načina, ovo je postala debata našeg doba. Tokom proteklih sedam godina, kroz Trampovu eru i nadalje, pozivi #MeToo pokreta su se pretvorili u trenutnu desničarsku opsesiju „kulturom otkazivanja“, piše „Independent“. Sada se čini da savremeni diskurs često liči na bitku između Enelove i Polanskog. Da li je „odlikovanje Polanskog pljuvanje u lice svim žrtvama“? Šta je sa gledanjem njegovih filmova – da li to znači prećutno podržavanje da „silovanje žena nije tako loše“? Ako je film o antisemitizmu, kako to utiče na moralni bilans? Naravno, sva ova pitanja zapravo predstavljaju samo jednu, već izlizanu dilemu: možemo li odvojiti umetnost od umetnika?
Valjane kritike institucija, priznanja javnosti i moći industrije rastvaraju se u beskrajna pitanja o individualnim vrlinama. Problem se ponovo pojavljuje u novoj knjizi Kler Dederer „Monsters: A Fan’s Dilemma“, objavljenoj ovog meseca, koja se vrti oko pitanja šta raditi sa umetnošću „čudovišta“. Dugogodišnja saradnica „Njujork tajmsa“, Dederer je napisala esej pod naslovom „Šta da radimo sa umetnošću muškaraca čudovišta?“
– Učinili su ili rekli nešto strašno, a napravili nešto sjajno. Grozna stvar ometa veliki posao; ne možemo da gledamo, slušamo ili čitamo veliko delo, a da se ne sećamo strašnih stvari – napisala je.
Vudi Alen je bio glavni „monstrum“ njenog eseja iz 2017 – napisala je da se zbog njegove veze sa usvojenom ćerkom bivše supruge Mie Farou, osećala „nekako uvređeno“, jer se identifikovala „sa Alenom zbog njegove krhkosti i neurotizma“. Vudi Alen nikada nije proglašen krivim, niti priznao krivicu.
Komplikacije borbe sa pojedincima umesto sa institucijama pojavile su se nedavno kada je Bruklinski muzej objavio da će komičarka Hana Getsbi, čiji je Netflix film „Nanette“ iz 2018. godine ciljao na muško-centrični umetnički kanon, biti kustos izložbe o Pikasu.
– Mrzim ga. Odvojite čoveka od umetnosti. To je ono što stalno čujem – rekla je Gatsbi za svetski poznatog slikara i preljubnika u pomnutom filmu, pre nego što je predložila ljudima da izbrišu Pikasov potpis sa njegovih slika i da vide za koliko se prodaju. Pokrenula je neophodnost ponovne procene „problematičnih ljudi“ u svetu umetnosti.
Naime, porodica Sekler, koja je sada poznata po dve stvari: sticanju bogatstva od razvoja i prodaje Okicontina – leka protiv bolova na recept koji je najviše kriv za opioidnu krizu u Americi i finansiranju umetničkih institucija sa obe strane Atlantika, uključujući Bruklinski muzej.
U intervjuu za „Varajeti“, Getsbi je izjavila da nije važno sa kojom kulturnom institucijom radite u Americi, „radićete sa milijarderima i nema milijardera na ovoj planeti koji nije s*eban“.
– Dakle, da li su „tokovi zarade“ odvojeni ili ne? Šta ima veze, sav novac je prljav – kaže Getsbi.
Razumljivo, Seklerovi dobijaju mnogo pažnje kada su u pitanju masovne zloupotrebe sveta umetnosti. Ipak, kada pomislite na načine na koje umetnost i nasilje nisu toliko odvojeni, poput crkve i države, setite se Vorena Kandersa, koji je do 2019. bio potpredsednik odbora njujorškog Muzeja Vitni. On je takođe predsednik i izvršni direktor kompanije „Safariland“ – za koju je utvrđeno da je prodavala hemijsko oružje američkoj vojsci i policiji, uključujući, neslavno, municiju sa suzavcem koja je ispaljena na one koji su tražili azil na granici između SAD i Meksika.
Kanders je dao ostavku iz odbora muzeja 2019. nakon talasa protesta zbog njegove umešanosti, napisavši da su „pretili da potkopaju važan rad Vitni“, ali je kasnije najavio da će se povući iz poslovanja; Izveštaj Intercepta prošlog leta otkrio je da njegova kompanija još uvek prodaje suzavac.
U eseju pod naslovom „Bijenale suzavca“, pisci Hana Blek, Kiaran Finlejson i Tobi Haslet, postavljaju pitanje zašto umetnici nisu bojkotovali Vitni bijenale, s obzirom na Kandersovo profitiranje od suzavca koji je korišćen protiv demonstranata koji su odgovarali na ubistva od strane policije, i ljudi koji su marširali u Portoriku… Jedan broj umetnika je kasnije povukao svoje radove sa Bijenala i Kanders je napustio odbor. Ipak, kao i rad grupe za direktnu akciju PAIN – koja radi na tome da porodicu Sekler pozove na odgovornost i da zahteva od njih da finansiraju programe lečenja zavisnosti od opijata – taj esej se i dalje oseća kao izuzetak koji dokazuje šire pravilo: pogledajte na drugu stranu.
Zaista, čini se da šira kultura troši više vremena i energije boreći se sa pitanjem da li možemo da odvojimo umetnika od umetnosti nego da li možemo da odvojimo „tokove zarade“ u svetu umetnosti od „problematičnih“, isprepletenih korporativnim i državnim nasiljem.
U knjizi „Pornografski rad: seks, rad i kasni kapitalizam“, feministička naučnica Heder Berg pita: „Kako da govorimo o pristanku kada se plaća kirija?“ Pitanje otkriva suštinsku zabludu debate „umetnost protiv umetnika“. Odbacivanje pojedinačnih „loših“ nije dovoljno da se stvari promene – u kapitalizmu je upisana eksploatacija.
Spisateljica i konceptualna umetnica Sofija Đovaniti takođe koristi pitanje Heder Berg da kritikuje neuspehe glavnog toka #MeToo pokreta u svojoj novoj knjizi „Working Girl“, koja se bavi intimnim odnosom između sveta umetnosti i seks industrije:
– Pravi problem nije nekoliko „loših jabuka“ na vrhu, već duboko u korenima – ceo sistem je truo i prožet nasiljem i zlostavljanjem! Svet umetnosti je tržište, kojim upravljaju hirovi milijardera i koje funkcioniše u službi profita. A, kada je profit cilj, opravdavaju se najslabija sredstva!
Više od 2.000 radnika iz sveta umetnosti potpisalo je i objavilo otvoreno pismo u „Gardijanu“:
– Nismo iznenađeni kada kustosi nude izložbe ili podršku u zamenu za seksualne usluge. Nismo iznenađeni kada galeristi romantizuju, minimiziraju i skrivaju seksualno zlostavljanje umetnika koje predstavljaju… ne čudimo se kada nam se osvete što ne podržavamo. Zloupotreba moći nije iznenađenje!
U međuvremenu, francuska glumica Adel Enel je najavila da se povlači iz filmskog biznisa. U pismu objavljenom u utorak, ona je izjavila da je odlučila da „politizira svoju penziju“ kako bi osudila „opšte samozadovoljstvo seksualnih agresora“ francuske filmske industrije:
– Smeta im što žrtve prave previše buke. Više bi voleli da nestanemo i umremo u tišini!
Na kraju krajeva, to je institucionalno ućutkivanje o čemu ljudi treba da se brinu i koje čini svet umetnosti beskrajno siromašnijim. Prava dilema nije šta raditi sa umetnošću čudovišta, već zašto se biti monstrum i dalje isplati?
Bonus video: „Gladujemo, smrzavamo se, a vi se plašite krompir pirea“ Aktivisti „uneredili“ Moneovo remek-delo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar