Jedan se pesnik pita o smislu sna, a drugi sebe prinosi na žrtvu: Koju poeziju čitati ove nedelje

Vladimir Kopicl, „Zavijanje za oligarhom“, Kulturni centar Novog Sada, 2023.

„Razbuđeni smo svi, kao uskršnja jaja“, kaže stih u prvoj i jedinoj pesmi iz ciklusa „(Empire by bus)“. „Sve okolo je Evropa, bar tamo gde smo prošli“, kaže pesnik, okružen saputnicima pristiglim sa udaljenih meridijana, dok mu kroz prozor mašu „mestašca otmena koliko napuštena“, i „sto jedan lutkin dvorac bez začarane princeze“. Iza vozila u kom putuju ostaje „svilen trag, trag začina i čaja, plesa i šećerleme“.

U poeziji Vladimira Kopicla junaci i putnici moraju biti „sa gustih gora survani u pitko grotlo luke“, ne bi li baš tu ugledali Imperiju i „rasuti Rim“. Kopiclov se čitalac kao iz nehata zadesio u kanjonu prosečenom između meditacije i jezičke igre. Odatle puca vidik na događanja po svečanim skupovima umnih kovača reči, kojima pesnik prisustvuje i o čijoj mitskoj dinamici raportira. Zatečen je u traganju za ironijom, opkoljen satirizovanom egzotikom običnog.

„Ogroman zagrljaj vremena“ može da sačuva u sebi ne samo sve zveri što su (simbolički) sa pesnikom, već i sva njegova putovanja prostorima i virusima: četvrta datumska zona „Zavijanja za oligarhom“ nosi naziv „Viroza 2020“. U njoj će se, nakon planina oko Bitolja i kiše na Bledu koji su razmaštani u prethodna dva ciklusa, progovoriti o bolesti, kraju i odlasku.

Datumski putokazi u svakom od dvadeset i četiri naslova pesama čitaoca vode kroz dane u kojima se pesnik pita o smislu sna i značenju reči nakon što je probuđen kao „svež automat“. Uronjen u prirodu, a fasciniran tehnologijom, željan desakralizacije a opet uzvišeno odan planovima za raj, pesnik ume da uoči i „vrhunsku ekipu“ bogova „što nikog ne čekaju“. Pesnik istražuje saznajne i erotske putanje mladosti, nevoljne da uči jer „oseća da je sav razvoj nesvršena ekskurzija“: „njene ruke su pravedne, uz par čeličnih laktova“. Pesnik zna da svaka sadašnjost u isti mah jeste i opasnost i nadziranje, da su neprijatelji sadašnjosti naoko jedni drugima tuđi, a uvek ujedinjeni u nastojanju da nam pripreme ketering kao za „sabor svemirske skupštine“.

Nemanja Ćurčić, „Svet posle svetla“, Radio Beograd 2 i Festival kulture mladih Srbije Knjaževac, 2023.

Dobitnik nagrade „Timočka lira“ za godinu 2022. debituje knjigom poezije u kojoj ima simbolike i melodičnosti na pretek. Eufonični i reski, stihovi Nemanje Ćurčića propituju život i zrenje pesnika, ali mnogo više prirodu sa svim procesima, materijama i rečima koje je oblikuju. Pesme posvećene Ofeliji širom otvaraju vrata svakovrsnom iskušavanju jezika i istraživanju životvorne energije vode. Kovanice poput „papirus-usna“ ili „požar-pomada“, prejake slike poput „gangrenozne rime“, hiperbolične izraze poput „vraćam se starim navikama kao razvaljenom kućnom tremu“ mladi pesnik intenzivira i „umilnim krikom usamljenosti“, koji je „razliven kao karamela“.

„Endorfin isceđen iz drenovine“ je stih koji odlično slika supstancijalnost Nemanjine poezije: njegovom lirskom subjektu pripadaju u najvećoj meri oni semantički izazovi. Pesnik sve čini što može da se iz malo čega elementarnog sagradi bogati svet nove slikovnosti u kom sve vrvi od aliteracije: bilo da (kao u pesmi „Ambrozija“) „rđav i zarđao zazorno zri“ ili je pak „kritično zaljubljen u kentauride“, pesnik sebe prinosi na žrtvu samom sebi.

Bonus video: Obnovljena kuća Radoja Domanovića