Imre Sabo: Država je čizmom, umesto pomirenjem, počela da rešava problem na Kosovu, dva prijatelja su mi ubijena dole

Ime sam napravio na Kosovu, prvi sam, kroz fotografije, progovorio o lošem položaju Srba dole, rekao je davno priznati fotograf Imre Sabo.

I kao neko ko je, kao klinac početnik, fotografišući upravo tamo stekao ime, Imre Sabo u trenutku dok je Srbija sa svih strana pritisnuta da se situacija reši potpisivanjem Sporazuma o putu ka normalizaciji, predstavlja foto-svedočanstvo prelomnih trenutaka koje je čitave dve decenije beležio na KiM.

U galeriji "Endžio HAB" u toku je izložba fotografija "Kuća na prodaju", a izašla je i istoimena fotomonografija. ImreSabo na postavci, koja će trajati do subote, predstavlja selekciju najvažnijih fotografija koje je načinio tokom reporterskog rada na Kosovu. A važne su jer jena njima ovekovečio neke od najbitnijih događaja na Kosovu u osamdesetim i devedesetim godinama.

Međutim, ideja za izložbu i fotomonografiju nije došla od autora tih dragocenih foto-svedočanstava, već iza svega stoji nemački nevladin forum za pomirenje ZFD, ali iako ovih dana nema nikakve "porazne" godišnjice na KiM, s obzirom da smo "pritisnuti" oko Kosova, simbolika ove izložbe je veća:- Vrlo je specifičan trenutak. Znate, kad sam snimio svoju poznatu fotografiju "Kuća na prodaju", bila su to nevina vremena u odnosu na ova današnja, u svakom smislu. Nikom nije padalo na pamet da je situacija dole nerešiva, da je nemoguće rešiti problem na KiM. A, danas je, čini mi se, još gore nego te 1981. godine kada sam prvi put otišao na Kosovo, s tim raznim sitnim podmetanjima, napadima, sa svime što se dešava. A uveren sam da smo mogli da ostvarimo dobar, pa čak ne samo ni komšijski, nego prijateljski zajednički život - kaže za Nova.rs Imre Sabo.

Mali, nemoj da slikaš sve loše

Fotografija, koju pominje da ga je proslavila, a po kojoj je i naslovio postavku i fotomonografiju, "Kuća na prodaju" bila je onomad, kad je nastala, vrlo problematična…Jer, bila je to priča o ugnjetavanju Srba na Kosovu. Često je isticao kakosu zbog nje mogli da ga proglase srpskim nacionalistom, no nisu jer je pripadnik manjinskog, mađarskog naroda.

I dok ukazuje da je odlazeći na Kosovo pune dve decenije stekao dragoceno iskustvo, interesantna je rečenica s kojom je tadašnji glavni i odgovorni urednik "Ilustrovane politike" ispratio novopečenog fotoreportera na Kosovo 1981. godine… "Mali, tamo dole je sranje, ali nemoj da slikaš sve loše, šta je razbijeno i to... Slikaj nešto da možemo da ilustrujemo tekstove", poručio mu je Mirko Bojić.- Da… (smeh) Ali, moram da istaknem još jednu stvar za koju nisam verovao da će mi se desiti u životu. Znate već za poznati antagonizam između novinara i fotoreportera. Nije da se ne volimo, ali mislimo da smo važniji jedni od drugih. A kadsmo pravili "Kuću na prodaju" pozvao me je Slaven Rašković, pisac jednog od tekstova u fotomonografiji. Iako je napisaokorektan tekst za knjigu, rekao mi je kako su odlučili da izbace sve tekstove i da ostanu samo moje fotografije i citati, uz njih. Dakle, mogu da kažem da moje fotografije govore više od tih tekstova.

Kad je prvih puta odlazio s fotoaparatom na Kosovo bio je, kako se priseća, vrlo mlad, ali znao je u dubini duše da mora da "ide dole, jer se nešto bitno događa". Tako je zabeležio čuvenu fotografiju, onu Slobodana Miloševića na Kosovu Polju 1987. godine s pretećim prstom. Išao je s mišlju da "ako Milošević ode na Kosovo, treba da pretpostavi šta sve tamo može da se desi".- Prilično sam bio neiskusan, ali ambiciozan, s željom da uradim posao što bolje. Uvek sam bio koncentrisan na zadatke koje sam radio. Znate, ja sam manjina, i do svoje desete godine nisam znao srpski jezik. Živeo sam na salašu, išao četiri godine u mađarsku školu, i što bi rekli u onom vicu o Crnogorcu: "Nijesam imao primjedbe". Dakle, nisam morao da progovaram. A kada sam naučio srpski jezik nikada u životu nisam imao nikakav problem na nacionalnoj osnovi. Svi smo mi ljudi, jednaki. Ali, na Kosovu sam doživeo podelu i strašno veliku razliku između ovih i onih. Ogromnu razliku i nepoverenje - seća se fotograf.

Neki Albanci bi stavili ruke u vatru za mene

No, napominje Imre Sabo da se, čak ni to, ne može generalizovati.

- Ulazio sam u kuće Albanaca za koje tvrdim da bi i dan danas stavili ruke u vatru za mene, da bi mi pomogli. Ali, opšta klima bila je, da upotrebim najblažu reč, jako neprijatna ito čak kad sam prvi put otišao tamo. Pa, pre 1981. maltene nisam ni znao šta je Kosovo, ni u čemu je problem - priča naš sagovornik.Izložba, ali i knjiga pokriva period od 1981. do 2001. godine. Upitan da li je, kad bi iz godine u godinu odlazio dole, primećivao da situacija eskalira, ovako odgovara:- Mislim da je bilo mnogo gore u trenutku kada je naša država odlučila da pokuša čizmom da reši stvari. A takav problem se čizmom ne rešava, već samo pomirenjem. I pokušajem poštovanja jednih u odnosu na druge. I tada je to bilo prilično neuspešno. Naravno, nismo mi bili političari, koji su u tom trenu razmišljali kako će se to rešiti, nego smo samo pratili događaje. sve do eskalacije 1999. godine, do bombardovanja, ubistava. Pa, čovek s kojim sam najviše sarađivao - Gabrijel Gruner iz "Šterna"(nemački nedeljnik, za koji je Sabo mnogo radio, prim. aut.), imoj kućni prijatelj, ubijen je na Kosovu od strane ruskog plaćenika na našoj, srpskoj strani. Drugi kolega i prijatelj, koji je radio isti posao kao i ja, Folker Kremer, takođe je ubijen - svedoči Sabo.

Bez obzira što je izgubio prijatelje i saradnike na KiM naglašava da ne treba "gledati koja je strana koga ubila, već da je načinjeno mnogo zla":- Jednostavno, nestaju ljudski životi, kao i danas u Gazi. Ne mogu da se stavim na neku stranu ni u ovom ratu. Imam drage prijatelje i Jevreje, ali i Palestince. Znam za njihovu muku i praktično je nerešiva stvar. Vrlo je slično bilo na Kosovu. Ali, verujem zato što smo znatno manji da bismo mogli da napravimo takvo pomirenje koje će funkcionisati. Doduše, skoro sam video jednu sjajnu stvar - da postoje samo dva slova koja sve mogu da reše - EU! Ako smo tu unutra i igramo pod jednakim pravilima, zaista je glupo prelepljivanje tablica s jedne ili druge strane - smatra Sabo.A na pitanje koliko je bilo potresno pratiti te prelomne momente iz naše skorije, burne istorije objašnjava da je profesionalac.

Samo sam beležio događaje u ratu

- Odlazeći u rat uvek sam govorio da nisam ratni reporter, već neko ko beleži događaje u ratu. Bilo je tako i na Kosovu. Beležio sam teme na koje smo nailazili, bez nekog predubokog saživljavanja sa tim. Naravno, pogodi vas mnogo stvari. To je život, ali naš posao je da gazimo staze i bogaze i da čitaocima ili gledaocima prikazujemo ono što bi njima možda bilo interesantno.

Upitan koje su iz te dve decenije fotografije kojima je najzadovoljniji urađenim poslom, pored "Kuće na prodaju", izdvaja "Uroševac", potresnu sliku plača uplašenog dečaka okruženog policijom, koja je i na naslovnoj strani monografije:- Jedino sam tu fotografiju izlagao u svom umetničkom delovanju i s njom sam jako zadovoljan. Ali, svaka fotografija nosi anegdotu iza sebe. Na primer, da bih napravio fotografiju "Rugovski vojvoda" 1981, naterao sam ga da pešačimo šest kilometara kako bismo došli na brdo preko puta Pećkepatrijaršije...

Kad uporedi današnji trenutak s ondašnjim periodom, sve do trenutka bombardovanja 1999. godine, Sabo je stava da se promenilo sve. - Najpre razvojem komunikacionih sredstava, mobilnih telefona, jer više nismo mi iz medija ekskluzivni izveštači, nego se praktično sve istog trenutka objavi. A s druge strane, ni tada, ni sada narod nije bio preterano zainteresovan za Kosovo. Uglavnom su bili zainteresovaniza tople ljudske priče, a za probleme ne. A, naročito za mogućnosti rešavanja problema. Još uvek je, nažalost, tako - konstatuje na kraju Imre Sabo.Bonus video: Miša Obradović - fotograf u pozorišnim vodama