Svi naši snovi se mogu ostvariti, ukoliko imamo hrabrosti da ih sledimo, govorio je jedan od pionira animiranih filmova, reditelj, producent, scenarista i osnivač filmskog studija Volt Dizni.
I maestro crtanih filmova Volter Elajas Dizni, čovek koji je zaslužan za dečje osmehe širom planete, rođen na današnji dan pre tačno 120 godina u Čikagu, svoje snove je ostvario.
Jedan od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, simbol američke kulture 20. veka, sigurno nije mogao da, kada je pre više od devet decenija dao život omiljenom crtanom junaku Mikiju Mausu, zamisli slavu koju će njegovi likovi postići.
Volter Elajes je rođen 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je bio iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.
Njegov otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo pet godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje koje su mu kasnije i bile inspiracija za stvaranje poznatih likova.
Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku. U leto 1910. porodica se preselila u Kanzas, da bi se 1917. ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Sa petnaest godina Volt je počeo da radi kao dobavljač novina i prodavac bombona na železničkoj stanici, a u školi je učestvovao kao karikaturista u novinama „The Village Voice“, gde se bavio i političkim pitanjima i fokusom na Prvi svetski rat.
Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao, noću je pohađao Akademiju lepih umetnosti i počeo je da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi u vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći i nije učestvovao u borbama.
Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa, sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće „Ajverks i Dizni“, komercijalni umetnici, za crtanje reklama. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda“. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime „Studio braće Dizni“.
Sa 24 godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio“ oteo. Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći „Volt Dizni studio“. Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers“.
Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće. Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu.
Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili ćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.
„Snežana i sedam patuljaka“ je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih sineasta potpisala samo pojedinačne sekvence.
Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februaru 1938. godine. S obzirom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1.5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos. Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.
Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).
Film „Fantazija“, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Ovaj neuspeh se može dugovati činjenici, kako su tumačili poznavaoci prilika, da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla u teškoj finansijskoj situaciji. I bila joj je potrebna pomoć države.
Diznija je država najpre angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom „Saludos Amigos“, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.
U Drugom svetskom ratu, Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim ili savezničkim vojnicima u ratu. Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film „Četiri metode zakivanja“, koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.
Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, iako je, bar zvanično, ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima u Nemačkoj. Biografi su pisali da je Adolfu Hitleru omiljeni Diznijev crtani bio „Snežana i sedam patuljaka“, ali da je to bila tajna koju je vešto i dugo krio.
Diznijev studio nije jedini koji je bio angažovan tokom rata. Neki filmovi su rađeni u zajedničkoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj ostvarenja koje je ovaj studio proizveo kao vid ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan“, „Nebeski vojnik“, „Odbrana zemlje“, „Patak komandos“…
Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota“, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton“ maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu“, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar“ prikazana je istorija američke ratne mornarice.
Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od jednog minuta i sedam sekundi, u kome se Miki Maus najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.
#related-news_1
Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom „Pioniri sutrašnjice“, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se, među ostalim likovima, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.
U vreme produkcije filma „Maza i Lunja“, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.
– Dizniled je posvećen idealima, snovima i teškoćama na kojima je stvorena Amerika, i uz nadu da će biti izvor zadovoljstva i inspiracije ljudima na celoj planeti – govorio je Volt Dizni.
Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.
Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala“, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn.
Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu. Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.
Smrt Volta Diznija obeležilo je rađanje jedne od najvećih urbanih legendi ikada stvorenih. Naime, čudnim spletom okolnosti i glasina, masovno se usvojilo verovanje da je veliki Dizni samo zaleđen. Tome u prilog doprinelo je to što je sve u vezi sa njegovom smrću strogo zataškano. Niko nije želeo da razočara milione ljude vešću da je tako veliki umetnik nestao zauvek. Međutim, jedna prilično dvosmislena novinska izjava otvorila je vrata intrigama i, istovremeno, nadi.
Bob Nelson, predsednik Udruženja kriogenetičara iz Kalifornije, u intervjuu za „Los Anđeles tajms“ nakon Diznijeve smrti izjavio je kako je on „želeo da bude zaleđen“:
– Naše udruženje je primilo gomilu poziva iz njegove produkcijske kuće u vezi sa procesom kriogenetskog zaleđivanja, ljudima koji obavljaju ovo i troškovima. Mnogi misle da je Dizni zaista zaleđen i da se njegovo telo nalazi u hladnjaku u nekom podrumu. Ipak, Volt Dizni nigde nije zapisao da je to njegova zvanična želja. Zato je i kremiran. Dve nedelje nakon njegove smrti prvi čovek je kriogenetski zaleđen.
Ove reči imale su veliki odjek u javnosti. Izjava je, kako se prenosila u drugim medijima i među „običnim svetom“, iznova i iznova modifikovala. Najpre je izbačena rečenica – „Zato je i kremiran“, ali zadržana je osnovna hipoteza da se Volt Dizni nalazi zaleđen u nekom podrumu. Da pompa bude veća, ljudi su pretpostavljali da se taj podrum nalazi ispod rekonstruisanog broda iz filma „Pirati sa Kariba“ u Diznilendu u Kaliforniji. Neki čak veruju da je Dizni zapravo zaleđen neposredno pre smrti, kako bi jednog dana mogao da se odledi, izleči od raka i nastavi svoj život i rad kako je i započeo…
– Smeh je vanvremenski, mašta ne može da ostari, snovi traju večno – govorio je Volt Dizni.
Bonus video: 60 godina porodice Kremenko
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar