0
Prvi kadrovi vode nas u srce tame: lice mlade žene sa tragovima krvi. Potom, krvave ruke, unaokolo nered, soba deluje kao da je zatvorska, zatočenica bezuspešno pokušava da dosegne visoki prozor. Rez, sada vidimo istu devojku kako u skromnom stančiću sprema doručak, na zidu malo Hristovo raspeće, ona se obraća Hristu da joj pomogne, oseća bolove u stomaku, uzela je sedative.
Tako započinje uznemirujući film „Sveta Mod“ (83 min), debitantski rad mlade irske rediteljke Rouz Kros, koja je po sopstvenom scenariju stvorila delo sa istančanom mešavinom psiho-horora i psiho-melodrame. Film je nedavno imao dve nominacije za britanske nagrade BAFTA (režija i scenario), a neki ugledni kritičari su ga počastili najvišim priznanjima, među njima i cenjeni “Gardijanov” Piter Bredšo (poznat po strogim sudovima dao mu je čistu desetku!).
Mlada žena je kućna negovateljica, nekada je radila kao medicinska sestra u državnoj bolnici, ali je, kasnije doznajemo, posle nerazjašnjene smrti pacijentkinje (ostaje nejasno, da li uvodni kadrovi potiču iz te traumatske situacije), prešla na volonterski rad. Sada preuzuma zadatak da brine o bivšoj balerini i koreografkinji. I u prvim danima sve deluje skladno, ali u odnosu štićenice i samozvanog anđela spasitelja javljaju se ozbilne pukotine.
Devojka koja se predstavlja kao Mod, po saksonskoj kraljici iz desetog veka, poznatoj po pobožnosti i brizi za siromašne, zapravo se zove Kejt, a tek posle traumatičnog gubitka posla u državnoj bolnici, otkriva mentalno pribežište u blizini Božjeg sina, s kojim vodi dijaloge (čini joj se da čuje odobravanje!), povremeno ima čudna natprirodna iskustva (u jednom trenutku čak levitira, kao doživljaj izuzetne božje milosti). Oko vrata nosi medaljon sa likom Marije Magdalene.
Njen religiozni fanatizam je čini još usamljenijom i depresivnijom u primorskom gradiću. Kad u jednom kafiću upozna čoveka koji joj pomalo nepristojno kaže kako je se seća po intenzivnoj seksualnoj vezi sa njegovim prijateljem, ona se ubrzo nađe u krevetu sa tim neznancem, i posle erotske oluje ona raskomada nesrećnika (srećom, to je samo projekcija njene unutrašnje nasilničke prirode).
Veliki poljski filosof i mislilac Lešek Kolakovski, koji je modernu misao uspeo da poveže sa teološkim nasleđem, proslavio se otkrićem da je najveće lukavstvo đavola (satane, crnog vraga, ako hoćete) što je uspeo da nas ubedi kako on ne postoji! Naravno da je mislio na zla u širim društvenim okvirima, sve do mračnih zona čovekove psihe.
Prateći sve delikatne nijanse u složenom mentalnom sklopu svoje junakinje, rediteljka Rouz Kros ne isključuje mogućnost da ispod preuzete uloge anđela spasitelja klija rušilačka, demonska sila koja će u završnim minutima filma naterati gledalište da preispita sve prethodne faze odnosa junakinje Mod i njene štićenice-gospodarice Amande Kros.
Pošto vizuelna naracija prati lični ugao i pogled Mod, središnji deo filma pripada čudesnoj melodrami između dve žene oprečnih životnih nazora: Ema, u svojoj deliričnoj težnji da ubedi Amandu u oslanjanje na milost odozgo, nailazi na ironični otklon klonule umetnice čija umetnost podrazumeva slobodu tela i drugačije poimanje čulnosti. Zahvaljujući inteligentno izvedenoj paraleli, između Mod i Amande se rađa emotivna bliskost koja pomalo podseća na sindrom Norme Dezmond iz Vajlderovog “Bulevara sumraka”. Ovaj omaž ne treba shvatiti doslovno, jer Amanda, premda okružena fotosima, plakatima, znacima nekadašnje scenske slave, ne živi u prošlosti (bigger than life).
Ima razumevanja za religioznu opsesiju Mod, do granice da u njoj ne vidi sebe. Na drugoj pak strani, kad Mod otkrije da Amanda koristi erotske usluge bivše negovateljice Kerol (Lili Frejzer), plaćajući ih izdašno, ona to doživi kao izdaju s kojom ne može da se pomiri. Ipak, kad joj Amanda pokloni raskošno izdanje zapisa Vilijema Blejka, sa halucinatornim crtežima ovog vizionara, ona poveže prizore raja i pakla sa svojim mentalnim tegobama. Kao da je bačen benzin u vatru!
Na proslavi Amandinog rođendana, u punom sjaju, Amanda napravi bezazlenu ironičnu aluziju na račun svoje negovateljice, koja izgubi kontrolu i krene u rušilački performans. Tu se prekida njihova veza, koja će pred kraj filma dobiti krvavi rasplet (dalje ne smem da otkrijem, osim da će Mod nakon toga možda doživeti iskupljenje, makar posle odlaska na nebo).
Mod je doživela fascinantno tumačenje dosad malo poznate glumice Morfid Klark (videli smo je u nedavnoj, novoj filmskoj verziji o Davidu Koperfildu, tu je naizmenično igrala Davidovu majku i Davidovu ranu ljubav, kakva frojdovska igrarija!). U saglasju sa njom, Amandu s nadmoćnom lakoćom i šarmom igra Dženifer Ili, koja se proslavila igrajući junakinje iz viktorijanske epohe.
Fotografija Bena Fordsmena raskošno ilustruje “prosvetljenja” junakinjine opsesivne fantazije, dok u baroknom Amandinom domu oživljava dekadentnu lepotu života na zalasku.
Rediteljka Rouz Kros je vituozno postavila ovu arhetipsku igru dobra i zla, dve sile koje se pomeraju u vremenu i prostoru, ostavljajući nam da se prepuštamo nejasnim slutnjama i nedorečenim pretopostavkama. Njen film iskače iz uobičajene matrice psiho-horora i vezuje gledaoca u svakom kadru. Pazite, to je samo 83 minuta u vremenu raspričanosti i beskrajnih fusnota ugrađenih u samo tkivo dela.
