Scene iz filma The Whale Foto:Supplied by LMK / Landmark / Profimedia

"The Whale" je "The Wrestler" sa možda izvesnije tragičnim ishodom. I ovde, kao i tamo, jedan "ostareli muškarac nagrižene fizičke spreme" pokušava da reanimira odnos sa otuđenom ćerkom i da svoj život završi na smislenoj noti.

Slobodan Vujanović

S tim što umesto Mickeya- Rourkea, sada imamo Brendana Frasera kao Charlieja, obučenog u desetine kilograma sala koji vreme uglavnom provodi nasukan kao kit na trosed dok broji sitno (film se odvija tokom četiri-pet poslednjih dana njegovog života). Veza sa Melvilleovom „Mobi Dikom“ realizuje se kroz esej njegove ćerke Eli (strejndžertingerka Sadie Sink) koja u svom eseju ovaj roman interpretira kao Išmailovu gej romansu u kojoj je priča o kitu samo zaklon od tuge koju ovaj oseća za svojim partnerom. U istom ključu se može interpretirati i ovaj film, urađen prema pozorišnom komadu Samuela D. Huntera (i ta „pozorišnost“ se i te kako oseća, ali ne smeta).

Charlie je bio u braku Mary i kada je njihova ćerka Eli imala osam godina on se zaljubio u Alana, studenta u večernjoj školi u kojoj je držao časove. Nekoliko godina kasnije Alan se ubio zbog toga što njegovi religiozni roditelji nisu hteli da ga prihvate. Charlie je nakon toga od bola počeo da se goji do nivoa u kome ga zatičemo – kao gomilu jedva pokretnog sala sa srčanom manom koja mu garantuje skoru smrt. O njemu brine Liz, sestra pokojnog ljubavnika, dok se on sam izdržava onlajn savetima za uspešno pisanje. Kao i u svakom pozorišnom komadu radnja je zgusnuta, a inicira je pogoršanje Charliejevog stanja odnosno neočekivana poseta njegove ćerke, i mi pratimo razvoj situacije u narednih nekoliko dana.

„The Whale“ (Kit) je melodrama koliko i apsurdna parodija iste. Motiv čoveka na samrti koji pokušava da svoj život izvuče u „pozitivu“ vrlo je čest u umetnosti, jedino što ovde njegova abnormalna debljina „debelo“ boji taj njegov čin i ne da nam da skrenemo pogled sa iste. Aronofsky uz vanserijsku Fraserovu asistenciju testira naše mogućnosti za empatijom tako što nam potura jednog odurnog, ali nesrećnog čoveka da saosećamo sa njim.

Elaboracija njegovog bola često je tragikomična usled njegove debljine. On zaista nosi svu „smešnost“ nasukane životinje koja u pokušaju da pomogne sebi izgleda i jadno i smešno. Sam kraj, koji je Aranofsky razrešio dirljivo, ali u kontekstu kao sprdnju sa samim činom (Charlijev uzlet u nebo) definitivno u mojoj percepciji preteže (pun intended) na stranu da je ovaj film i jedna tužna priča, ali i podsmeh i prozivka pričanju tužnih priča.

Scene iz filma The Whale Foto:LANDMARK MEDIA / Alamy / Alamy / Profimedia

U kontekstu toga da se film ozbiljno bavi LGBTQ+ tematikom, ovo je svakako jedan od boljih i unikatnijih načina za to, koji će prilično pomoći „neopredeljenim“ gledaocima da pokažu empatiju za sve tipove njihovih muka. Drugim rečima, čikam vas da u poslednjim minutama grotesknog Charlijevog „vozdizanja“ (na noge, pa u nebo) ne pustite iskrene suze pred njegovom isto toliko teškom ljudskošću.

OCENA: 8/10

Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma u znak sećanja na Purišu Đorđevića

Komentari

Svi komentari (0)