12
Doktor Arpad Pap, antropolog i kustos u Gradskom muzeju u Subotici, jedan je od vodećih intelektualaca ne samo u Subotici nego i u celoj zemlji. Po profesiji antropolog i etnograf, vrlo jasno i javno podržao je studentski bunt u Srbiji i redovan je učesnik na svim protestnim okupljanjima koja se dešavaju u njegovom gradu.
Piše: Hanibal Kovač
I danas u 10 časova u Svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu doktor Arpad Pap održaće predavanje na temu Savremene migracije manjina iz Srbije. Kao predstavnik mađarske nacionalne manjine vrlo jasno detektuje politički položaj Mađara u trenutnim političkim okolnostima u Srbiji i bez imalo zazora ukazuje na problematiku međunacionalnih odnosa u multikulturalnoj Subotici i Vojvodini, stavljajući akcenat na činjenicu da je, pre svega, građanska svest zahvaljujući studentskom buntu probuđena i da ne sme biti međuverskih i međunacionalnih trvenja, što vlast pokušava vrlo perfidno da nametne ne bi li sa te strane došlo do nekog nazovi građanskog rata.
– Studenti su oslobodili ono najlepše što u ovom društvu postoji, a to je solidarnost, saosećanje sa drugima. Prvo što mi je palo u oči posle januara ili marta jeste da su oni koji su bili potpuno nezainteresovani ili zatvoreni u sebe, potpuno se otvorili. Na protestima sam video mnoge ljude koji se do tada nikada nisu pojavljivali u takvim prilikama, a bilo ih je više proteklih godina. Pojavio se kod svih osećaj slobode koji je jako važan. Da li se to oseća i na drugim mestima, seoskim, a ne samo u urbanim sredinama – ne znam, jer sam sve vreme bio na protestima u Beogradu, Novom Sadu ili Subotici – kaže Arpad Pap za Nova.rs i dodaje:
– Ovi protesti su konačno pokazali šta je građanska svest i moram da se poklonim svim južnijim gradovima u Srbiji, jer Vojvodina, a naročito Subotica, uvek su bili umereni i centralnoevropski orijentisani. Iz toga proizlazi činjenica da smo distancirani od određenih stvari. Ta strast koja se pojavila na ulicama gradova južnije od Subotice i koja se nije mogla videti na zvaničnim kanalima – to je ono što mene fascinira i što me je lično vratilo iz apatije u kojoj sam do tada živeo. Sve se prelomilo u Beogradu i Novom Sadu, a ta fenomenalna slika iz Novog Pazara, gde su studenti sa svih fakulteta Srbije primljeni, bila je nezamisliva ranijih godina. Nije slučajno što se vlast trudi da se građani zavade po verskom i nacionalnom pitanju.
Mi ovde imamo vrlo delikatnu situaciju sa Savezom vojvođanskih Mađara koji i te kako drži sveću vladajućoj partiji u zemlji, i imamo tu neprirodnu ljubav između Orbana i Vučića. Upravo je SVM uvek bila ta koja je bila domaćin javnih ili tajnih susreta njih dvojice. Vojvođanski Mađari su mislili da su neki važan faktor u celoj priči, a u suštini su samo domaćini koji će posle oprati šolje i escajg. Naravno, oni žele da budu profiteri iz cele te priče i veruju da će ostati na vlasti unedogled. A ako uzmemo u obzir naš mentalitet, deluje da svaki od njih misli da je funkcija predsednika stranke neka vrsta naslednog prava, jer prvi je bio tata, pa ga na funkciji nasledio sin, pa kada njegov sin naraste i postane punoletan onda će i on naslediti tron… Mislim, to nije nasledno. Pobogu! Očito se stvara dinastija u SVM-u i to ne bi smelo tako da funkcioniše.
Uzimajući u obzir sve navedeno, entuzijazam koji je bio opipljiv već u januaru izvukao je celu zemlju iz apatije. Ova zemlja je polarizovana – između onih koji su profiteri i onih koji nisu – i sada svako normalan misli da se iz te priče treba iskobeljati na neki način.
Da li je ovo, po vašem mišljenju, sociološka borba?
– Ovo je biološka borba i ovo što se trenutno dešava u Srbiji prelazi granice političke borbe. U prvom trenutku studentski pokret nazvao sam „čisti“, jer ona čistota koju su oni zahtevali postala je merilo koje je falilo ovom društvu veoma dugo. Pitanje je zašto se sve ovo nije ranije desilo, jer veliki deo naše moderne istorije ispisan je krvlju i olovom. Drugo pitanje koje proizlazi iz toga jeste – dokle će ovo da traje? I stvarno je sada postalo glavno pitanje da li će se društvena svest konačno promeniti i da počnemo da funkcionišemo kao demokratsko društvo.
Takođe, moram da naglasim, kao antropolog koji je izučavao ne samo Mađarsku nego i ceo Balkan, da su zborovi nešto najdemokratičnije što nam se desilo. Činjenica je da oni trenutno izgledaju kao „dar-mar“. To sada deluje kao jedna ludnica u kojoj su svi pametni, ali sama činjenica da se došlo do takvog zajedničkog demokratskog okupljanja i odlučivanja uliva nadu, koja uz promenu svesti može i te kako da postane ključna stvar za ovo društvo – ako krene u pravom smeru, što je najteže, jer takva potreba svakog pojedinca dolazi iz svake ćelije organizma. Po ovom pitanju ja sam optimista. Ne smemo zabijati glavu u pesak i ne smemo dozvoliti da nas nadvlada pasivizam.
Kako mađarska zajednica gleda na studentske proteste s obzirom na to da su naslonjeni na SVM, pa i Orbana, i kako vidi trenutne društvene događaje u Srbiji?
– To je veoma žalosna stvar. Znam o čemu govorim. Mađari su zajednica koja zvanično ima 180.000 članova, od čega 30.000 trenutno ne živi ovde, i ta zajednica je izuzetno slojevita. Ovde su ostali penzioneri, jedna mlada generacija i te kako istrenirana po šemi SNS-a, sa ciljem da se priključiš vodećoj partiji – dakle SVM-u, da pomažeš, da budeš prisutan i što je više moguće njen integrativni deo. Jer onda ćeš dobiti Orbanove pare na raznim konkursima i onda si dobar. A ako to ne radiš i ako podigneš glas, onda je to ista priča kao i u Srbiji, koja se vrti oko SNS-a.
Žalosno je što zvanični mediji na mađarskom jeziku govore da sve ovo što se dešava u Srbiji nije „naša stvar“, a ja postavljam pitanje – a šta je to onda „naša stvar“, ako ovo nije? Stav vojvođanskih Mađara je da se zvanično ne upliću u mađarsku politiku, da se ne upliću u politiku u Srbiji i da slušaju šta im partijski vožd govori, pa se ponašamo kao da slušamo Boga ili samog Isusa Hrista. Na protestima u Subotici je relativno malo Mađara i mi se nazivamo mađarska enklava. Eto, takva je situacija u Subotici.
Lično mi smeta što na tim protestima u Beogradu, Novom Sadu nigde nisam video zastavu Evropske unije. Jer mi smo ipak evropejci i nije to samo srpska stvar, nego opšta građanska priča. Nadam se da svi mi želimo istu stvar – da budemo deo Evrope i velike evropske zajednice. I svi oni koji stave na stranu svoju nacionalnost i ne busaju se u prsa, kada shvatimo da je najvažnija ideja podjednako bitna svima nama – hajde da tim pravcem idemo. Iskreno se nadam da ćemo to doživeti. Verujem da će tako i biti, bez obzira na to što su u ovom trenutku najglasniji i najaktivniji SNS batinaši po ulicama Srbije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare