Kako vreme prolazi čini mi se da u stvari više nemam nijedan stalan posao. I to ama baš nikoga ne interesuje, kaže za Nova.rs Nikola Vranjković. Široj javnosti Vranjković je najpoznatiji kao kantautor, gitarista sastava “Blok aut”, ali i kao producent drugih umetnika.
No, njegovo osnovno zanimanje jeste ton majstor. I kao muzičar, i kao producent, ali i kao tonac, zbog pandemije, lokdauna i neodržavanja koncerata, praktično je ostavljen na rubu egzistencije.
– Čitav život živim od poslova vezanih za muziku. Imam svoj bend, sa kojim sam do marta redovno nastupao, radim nekada kao snimatelj i producent nekim grupama, ali osnovna delatnost mi je ton majstor na koncertima. Radio sam sa mnogo domaćih grupa, na brojnim festivalima, samo na Mejn stejdžu „Exita“ sam 19 godina ton majstor, a poslednjih 17 godina radim i kao ton majstor „Bajage i instruktora„. Kako vreme prolazi čini mi se da u stvari više nemam nijedan stalan posao, osim povremenog u studiju. Bend koji trenutno snimam ima jednog člana u karantinu, drugi je u bolnici, pa smo prekinuli snimanje – priča za Nova.rs Vranjković, napominjući kako se sve vreme akcenat stavlja samo na muzičare, ali da su oni „iza kulisa“ ostavljeni na cedilu. Bez posla.
– Ali, čini mi se da to ama baš nikoga ne interesuje. Ako govorimo o ton majstorima, tehničarima i lajt dizajnerima oni sigurno spadaju u najugroženiju kategoriju, a to nije mali broj ljudi – kaže Vranjković.
Istu priču priča i Siniša Stojanović, koji se muzikom bavio od 1995. do 2012. godine, da bi se potom posvetio organizaciji, produkciji i tehničkoj realizaciji muzičkih i drugih kulturnih događaja.
– Od marta 2020. do sada, branša u koju se svrstava kompletna produkcija živih događaja, ubrajajući u nju organizatore, bukere, tonske tehničare, tehničare rasvete, rentalce, kino-operatere, inspicijente, kao i performere u velikom je egzistencijalnom problemu. Najveći broj njih, koji se bave produkcijom, realizacijom i izvođačkim poslovima su honorarni radnici i mesečne prihode ostvaruju u zavisnosti od udela u projektu ili broju pojedinačnih angažmana. Od kada je nastupila zabrana rada i uvedene mere od strane Vlade Srbije, produkcija se svela na minimum ili je otišla ispod minimuma poslovne održivosti – kaže za naš sajt Stojanović.
Totalna šteta
„Totalna šteta“ reči su kojima Vladan Adamović opisuje vreme u kojem živi poslednjih meseci:
– Lanac organizacije i produkcije koncerata je povezan. I jedan prekid znači krah za sve. U takvom sistemu nema povlašćenih, svi smo žrtve. U mom slučaju konkretno od deset tehničara, čak osam trenutno radi na građevini, umesto na koncertima. Hvataju se za bilo šta, zarad lične i porodične egzistencije – priča Adamović, koji je već godinama zadužen za „Arsenal fest“ i ton na koncertima Emira Kusturice i „No smoking orkestra“.
Ne možete se baviti poslom koga nema, komentar je Ivana Brusića, tonca u „Sava centru“, na Mejn stejdžu „Exita“, ili projektima koje radi „Skaj mjuzik“:
– Nakon pola godine nerada počinjete da se pitate da li još uvek umete da se bavite svojim poslom, koliko ste nazadovali. Preostaje teorijsko usavršavanje, no teško je usredsrediti se na to, jer posla skoro uopšte nema. Iako sam bio orijentisan na događaje velikog formata, najveća promena je gašenje „Sava centra“ u kom sam do sada bio zaposlen – priznaje Brusić.
U jednom danu, kako svedoči i Miloš Momirov, bili su mu otkazani praktično svi poslovi u 2020.
– Posao kojim se bavimo pretežno se dešava preko leta. Tada se i održava najveći broj koncerata i festivala i svi smo znali da od letnje sezone neće biti ništa. Ako izvođači ne mogu da nastupaju, nema potrebe ni za našim poslom. Kao što smo “iza kulisa” dok radimo, tako smo i sada. Klubovi, kafići i restorani su donekle i radili, ali koncertna industrija je potpuno stala. Prvi smo bili pogođeni merama i poslednji ćemo početi da radimo. Apsolutno smo ispod radara – kaže Momirov, koji radi za Studio „Berar“ na najvećim muzičkim događajima u nas, kao i ton na svirkama „Partibrejkersa„.
Za Vladana Lilića, koji se više od 40 godina bavi tehničkom produkcijom koncerata, pojava Kovid-19 bila je kao grom iz vedrog neba, koja je srušila ono što je stvarano godinama.
– Naš posao je povezan sa stalnim putovanjima po različitim gradovima i zemljama. „Zavisnici“ smo od te vrste adrenalina, a i materijalno zavisimo od tih poslova. Ove godine trebalo je da bude puno koncerata i obaveza, ali sve je otkazano i stavljeno na led do normalizacije. I dalje smo pod ledom, a normalizacija nije ni na vidiku – ističe Lilić i podseća da je tehnička produkcija servis koji je zavistan od jednog ili više izvođača.
– I to su naši osnovni prihodi. A ako oni ne rade, nećemo ni mi raditi. Ako se koncerti ne održavaju, nemaju odakle da se obezbede honorari za izvođače i tehničku produkciju. Vlasnik sam rental firme „ADVL sound&light“ iz Niša, i više od 20 godina sam zadužen i za lajv produkciju grupe „Van Gogh„. Trenutno oba posla ne funkcionišu, tako da imam samo troškove za održavanje firme. I ono malo materijalnih sredstava što smo godinama štedeli, brzo se tope, puno je rashoda, a nažalost svetlo na kraju tunela se ne vidi – iskren je Lilić.
Država onemogućila rad
Momirov pominje da država njegovoj branši nije zvanično zabranila da radi, ali im je, praktično, onemogućila.
– Na taj način samo je skinula odgovornost za bilo kakvu pomoć. Naš posao je uglavnom honaran, veliki broj mojih kolega nije zvanično nigde zaposlen, nemaju nikakvo zdravstveno osiguranje i ne smem ni da pomislim kako bi prošli da se razbole ili da im treba bilo kakva medicinska pomoć – ističe naš sagovornik.
Festivali, praktično, više ne postoje, govori nam Siniša Stojanović, finansije za kulturne i izvođačke projekte su obustavljene, klubovi nemaju novčane i fizičke mogućnosti da priušte muzičke i kulturne programe ili angažuju tehničare i performere.
– Mali broj klubova koji se entuzijastično odlučio za nastavak rada se praktično rve u borbi za opstanak, dok se kraj ovoj agoniji još uvek ne vidi. Ovog leta nije bilo sezonskih, dodatnih angažmana koji svakom tehničaru, realizatoru ili umetniku donose dodatni prihod koji obezbeđuje dostojan život tokom ostatka godine. Splavovi skoro da nisu radili, svirki je u avgustu bilo jako malo, letnje scene i bašte su opustele, pa se vratile u život taman pred novo skraćenje radnog vremena. Sada nastupa novi kolaps – smatra Stojanović, dodajući da, uprkos svemu, klub „Bluz i Pivo“, za koji radi, održava svirke sedam puta nedeljno, po cenu dugovanja za kiriju i bez prihoda.
– Sveli smo se na golo preživljavanje. Mnogi klubovi su zatvoreni tako da su i bivši vlasnici ostali bez prihoda i u velikim su dugovanjima. Neki se snalaze, tako što jedan od ukućana ima primanja i hrani ostatak porodice. Neki nemaju ni tu sreću, dok ih čekaju računi za režije i sve ostale dažbine. Neki žive kao podstanari bez prihoda. Situacija nije nimalo jednostavna – priča Stojanović.
Primorani da traže „nepostojeće“ poslove
Nedavno je objavljen poražavajući podatak da su tonci, rasvetljivači, scenski tehničari, inspicijenti, radnici obezbeđenja, monteri u Americi i širom Evrope, zbog otkazivanja turneja, festivala, klupskih nastupa bili prinuđeni da potraže novi posao. Da bi preživeli rade na farmama ili u mesari, a identično je i kod nas, svedoči Vranjković, uz opasku „ko je uspeo da se snađe“.
I za Momirova je sasvim logično da njegove kolege traže nešto drugo.
– Krivo mi je što su neki od najboljih ljudi u ovom poslu, koji su radili koncerte za desetine hiljada ljudi i bili na veoma odgovornim pozicijima u našem poslu, sada primorani da traže nove poslove gde kreću od nule. Mislim da je to jako teško, pogotovo za nekog ko se ovim bavi ceo život – misli Momirov, dok se Lilić nadovezuje stavom da su kolege „po belom svetu“ u daleko boljoj poziciji.
– U Americi i Evropi je standard znatno veći, ekonomija je mnogo jača od naše, pa su mogućnosti da tamo pronađete i radite posao iz neke druge oblasti daleko izglednije. Tamo je normalno da istovremeno radite više poslova. Kod nas nije tako, mnogo je neizvesnosti i jako je teško u kratkom periodu promeniti delatnost i ostvariti sigurnu zaradu – naglašava Lilić.
Brusić ističe da se bavi specifičnim zanimanjem usko orijentisanog tržišta, koje je potpuno zaustavljeno, kao i da su praktično sve delatnosti ugrožene pandemijom u nekom obimu, zbog čega je teško pronaći alternativni izvor zarade.
– Preostaju poslovi koje su svi do sada izbegavali, tek da bi se preživelo. Razmišljao sam o upošljavanju svojih zanatskih veština, ali je veoma teško tek tako započeti novu delatnost i privući mušterije do mere da bi se to zaista isplatilo. Ne bih želeo da dođem u situaciju da radim za računovođe, poreze i takse – iskren je Ivan Brusić.
Stojanović napominje da je i pre koronavirusa ponuda poslova na tržištu u Srbiji bila deficitarna, a da je sada sa gašenjem mnogih grana došlo do drastičnog povećanja nezaposlenosti i veće potražnje za zaposlenjem.
– Ali, ponuda poslova je opala. Donedavno su se ljudi koji nemaju posao, a potreban im je novac, odlučivali za konobarisanje, rad u šanku, u firmama za obezbeđenje… A danas je jako teško naći posao u ugostiteljstvu i uslugama. Neke kolege tonci i rasvetljivači, pronalaze poslove u agencijama koje rade reklame, ali i to nije često – kaže Stojanović.
I kada su pre nedavnog novog talasa otkazivanja muzičkih događaja, u kratkom periodu olabavljene restriktivne mere, niko od naših sagovornika nije uspeo da bar delimično nadoknadi izgubljeno vreme i prevashodno novac. A nove odluke o ograničavanju rada svih objekata ili eventualna zabrana kretanja zadaće im „završni udarac“.
– Bilo je samo sporadičnih slučajeva, koji su organizovani u stresu da li će ih neko otkazati u minut do 12 sa ograničenim brojem ljudi i malom zaradom. Ne može ništa da se nadoknadi, može jedino da se napravi neki sistem u kojem će se naći mogućnost da se i takve manifestacije bezbolno održavaju ili jednostavno da sve prestane da postoji kao što je bio slučaj od marta. Nove odluke mi daju do znanja da ću ostati nezaposlen do daljnjeg. Ton mastori, tehničari i lajt dizajneri na koncertima su oni ljudi za koje ste sigurni da su u toku koncerta tu negde oko vas ili iza vas, ali ih uglavnom ne vidite dok vredno rade svoj izuzetno odgovoran posao. Slično je i sada kada nema koncerata – niko nas i dalje ne vidi. Jedina razlika je što hiljade tih ljudi sada više nema nikakav posao – zaključuje Nikola Vranjković.
U stanju očaja
Na ovo se nadovezuje Stojanović rečima da im period kratkoročne normalizacije poslovanja nije omogućio da naprave neke finansijske zalihe, da vrate sve dugove prema državi, zakupodavcima, zajmodavcima…
– Niko ne zna koliko se može ovako izdržati. U našem okruženju je nakon ponovnog skraćenja radnog vremena priličan broj klubova ugašen baš iz tog razloga. Ljudi nisu bili spremni da izdrže novi finansijski kolaps. Posle toga ide i ovaj novi sa skraćenjem radnog vremena. Ne znam koliko će se još klubova zatvoriti, koliko njih će otpustiti radnike i koliko će se još njih naći na ionako opustošenom tržištu rada – naglašava Siniša Stojanović.
Lilić podseća da su ovde mere donošene preko noći, što ih je primoralo da i ono malo zakazanih koncerata u poslednjem trenu otkažu.
– Sav trud i materijalna sredstva oko organizacije tih otkazanih događaja su propala, što nam niko neće nadoknaditi. Strašno je što smo izgubili nadu i niko više ne pokušava da bilo šta organizuje, pošto ništa više ne zavisi od nas. Pitanje je da li ćemo i koliko moći da izdržimo ovako, bez pomoći ili nekog jasnijeg i dugoročnijeg plana. I kada se bude normalizovala situacija sa epidemijom, biće potrebno još jako puno vremena da se sve pokrene, ali nikada više neće biti kao što je bilo – zaključuje Vladan Lilić.
Momirov ističe da od proletos praktično nema zaradu, jer su mu otkazani svi veći poslovi planirani za ovu godinu.
– Mere su bile olabavljene u dva navrata. Mogli smo da „radimo“ nekih 6-7 nedelja, a u svakom trenutku postojala je mogućnost da se događaj otkaže. Situacija se iz dana u dan komplikovala i nikada nismo znali da li će se mere pooštriti ili ne, da li će nam sutra zabraniti koncert ili ne. Zarada je bila minimalna, pokrivali smo troškove i to je sve. Nova odluka o ograničavanju radnog vremena suštinski ništa ne menja, jer mi ne radimo od sredine oktobra. Ozbiljan propust je napravljen kada su ukinute praktično sve mere početkom maja jer smo već sredinom juna imali veliki broj zaraženih i opet celo leto nismo ništa radili. Svima koji se bave ovim poslom jasno je da dok se pandemija ne završi, od rada nema ništa. Do tada, ostaje nam da se snalazimo kako umemo i nadamo da ćemo imati čemu da se vratimo – kaže na kraju Miloš Momirov.
Za sve ovo vreme Adamović je uspeo da uradi samo osam TV emisija, a iznos inkasiranih sredstava isključivo je pokrio troškove produkcije istih, uz neizbežno plaćanje dažbina prema državi.
– Od 11. marta do danas imao sam osam radnih dana. Za osam meseci pomoć države bila je isključivo namenjena za zaposlene. Firme sa svim troškovima pale su na teret vlasnika, stavivši ih u stanje očaja. Svi su u kreditima, zakupima, jer sve se mora platiti bez ikakvog otpisivanja dugova. Vraćanje u sistem poslovanje ne očekujem pre marta 2021. godine, ali povratak stručne radne snage je tada neizvestan, jer pitanje je da li će ih biti na raspolaganju. Ukratko, za povratak biznisa na staro biće potrebno nekoliko godina u punom obimu poslovanja. Teška je budućnost ovog sektora. Nisam optimista i mislim da će našoj branši biti potrebna jedna vrsta reseta – zaključuje Vladan Adamović.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare