Angažman u jednom od dva najveća sportska kolektiva u Srbiji - cilj i san gotovo svakog sportiste ili sportskog radnika, ali i mač sa dve oštrice.
Kaže se često da veliki klubovi ne mogu da trpe, da čekaju, da daju drugu šansu.
Često takav scenario dovodi do uništenja karijera, da li igračkih ili trenerskih, promena načina razmišljanja, gubljenja volje…
PROČITAJTE JOŠ
Crvena zvezda i Partizan su institucije koje održavaju u životu srpski sport. Nažalost ili na sreću, ali je jednostavno tako. I zbog toga opcija neuspeha ne postoji u njihovim slučajevima.
Konsekvence za poraze mogu da budu ogromne. Čak i za najmanje greške „lete glave“, a kada se jednom dođe u takvu situaciju veoma je teško ponovo se naći na istoj lestvici.
Ako je već u tom slučaju igračima „lakše“ jer ima toliko klubova, prilika, zemalja, treneri su u velikom problemu, pošto se neke šanse mogu dogoditi jednom u životu.
Zato ima i onih koji se odlučuju na nešto duži put, na opciju da zaobilaznim stazama steknu neophodno iskustvo, iskristališu svoju filosofiju, dođu do reputacije koja će sprečiti da budu „lako sasečeni“.
Nedavno je se u srpski sport vratio, odnosno prvi put kao trener došao jedan predstavnik te škole – Saša Obradović.
Daleko od očiju domaće javnosti, toliko spremne za ekstremnu pohvalu, ali i još ekstremniju kritiku, nekadašnji plejmejker je gradio svoje ime u trenerskom svetu.
Obradović je priliku da postane šef stručnog štaba dobio u Kelnu, klubu u kom je i završio igračku karijeru, da bi posle tri godine prešao u ekipu Kijeva.
Tu sezonu je završio u Turovu, dve godine je potom proveo u Donjecku, a na veliku scenu se vratio tek 2012, kada je dobio šansu u slavnoj Albi.
Za četiri godine u berlinskoj ekipi se potpuno afirmisao kao trener, dobio je priznanje za najboljeg stručnjaka u državi, a zatim je usledila selidba u Lokomotivu iz Kubanja.
Dve sezone u ruskom timu su prethodile sezoni provedenoj u Monaku, da bi ove godine, sa 15-godišnjim trenerskim iskustvom konačno stigao u svoju matičnu Crvenu zvezdu.
Kao gotov trener. Kao trener kome neće moći da se prigovori, sugeriše, „poturi igrač“, kreira ideološki pristup, utiče na razmišljanje i delovanje.
Uz to, na predstavljanju upriličenom u Zvezdinoj kući na Malom Kalemegdanu, Obradović je naveo da će emocije staviti po strani i da će razmišljati samo o terenu.
To on može da uradi, kao trener sa bogatim iskustvom i reputacijom koju je stekao samo i isključivo svojim radom, daleko od ovdašnjih pohvala i „pohvala“.
Neki pre njega to nisu mogli. I rano su potrošeni. U oba naša najpopularnija košarkaška kluba.
Jedan od njih je Dušan Alimpijević, bez sumnje talentovani stručnjak koji je sa ekipom FMP iz Železnika beležio sjajne rezultate, a potom je prihvatio da uđe u cipele Dejana Radonjića.
Jednostavno, preveliki korak u tom trenutku, pošto je crnogorski stručnjak ostavio ozbiljan pečat u crveno-beloj istoriji i nije nikako bilo lako nastaviti putem koji je on utabao.
U momentu kada je imenovan za trenera Zvezde bio je čak mlađi i od pojedinih igrača, što u startu postavlja pitanje autoriteta i kontrole nad timom.
Kao turbulentna sredina, Zvezda je bila nagazna mina za mladog stručnjaka koji je vikom i usiljenom arogancijom pokušavao da se nametne, ali u tome jednostavno nije uspeo.
Rezultat toga je poraz crveno-bele ekipe u finalu ABA lige protiv Budućnosti 2018. godine i otkaz Alimpijeviću, manje zbog neuspeha u regionalnom takmičenju, više zbog gubitka pozicije u Evroligi.
Alimpijević je u kasnijim izjavama naveo da je otišao iz moralnih razloga, ali i da je bio pogođen kritikama da „kao klinac od 34 godine vodi Zvezdu“, a istovremeno je zabeležio 11 pobeda u Evroligi.
Iz subotičkog Spartaka do jednog od dva velika kluba je prošao i Nenad Čanak, samo što je njega put odveo u Partizan, tim za koji je godinama igrao i nosio kapitensku traku.
Po završetku igračke karijere je postao član stručnog štaba Dejana Milojevića u Megi, a posle četiri godine sticanja iskustva stigao je u Partizan kao pomoćnik Aleksandru Džikiću.
Trovanje koje je prvi trener crno-belih doživeo uoči održavanja Kupa Radivoja Koraća u Nišu je Čanka izbacilo u prvi plan, ali nije uspeo da osvoji trofej, uprkos plasmanu u finale.
Prvi samostalni posao je dobio u Spartaku, gde je zamenio Alimpijevića, a posle jedne sezone je imenovan za prvog trenera Partizana.
U veoma teškoj sezoni Čanak je stigao do pehara u Kupu Radivoja Koraća, ali je sledeća donela velike probleme za njega i kasniju ostavku.
Katastrofalan poraz od Zadra u ABA ligi, ekipe koja se tada nalazila na poslednjoj poziciji, uz nezadovoljstvo navijača, naveli su mladog stručnjaka da ode.
„Nisam osetio podršku u klubu. Utisak je da je svima laknulo kada sam otišao iz Partizana. Meni je trofej u Kupu, posle četiri godine bez titule za Partizan, nešto najdraže u karijeri i to niko ne može da mi oduzme“, rekao je nedavno Čanak.
Iako se činilo da će biti „potrošen“, Čanak je uspeo da nađe novi angažman, u litvanskom Lijetkabelisu je dobio poverenje, što je uzvratio odličnim rezultatima i dovođenjem tog kluba u društvo velikana tamošnje košarke, Žalgirisa i Ritasa.
Problem sa ulaženjem u ulogu iskusnih i dokazanih trenera u večitim rivalima doživeli i su Vlada Vukoičić i Vladimir Jovanović, čije karijere nisu krenule očekivanim putem.
Vukoičić je u redove Crvene zvezde stigao 2012. godine, posle sezone u kojoj je crveno-belu ekipu vodio Svetislav Pešić.
Sa gotovo dvocenijskim trenerskim iskustvom Vukoičić nije uspeo da uspostavi red u tadašnjem timu Zvezde, pa je smenjen posle samo jedne godine.
Iako je sa FMP osvojio ABA ligu 2006. godine, posle Zvezde je radio samo u ekipama MZT iz Skoplja, libanskog Tadamona i bugarskog Balkana, da bi kasnije preuzeo brigu o mlađim kategorijama Mege.
Slična sudbina umalo je zadesila i Jovanovića, dugogodišnjeg pomoćnika Duška Vujoševića u Partizanu.
U sezoni posle plasmana na F4 Evrolige, trofejni stručnjak je napustio klub i ostavio ekipu svom saradniku, koji je na raspolaganje dobio veliki budžet i kvalitetne igrače, ali se jednostavno nije snašao u grotlu srpske košarke. Jeste osvojio pet trofeja, ali nije uspeo da ode korak dalje u evropskom takmičenju, pa iz kluba na kraju nije otišao kao pobednik.
Posle dve sezone je napustio klub i nalazio tek povremene angažmane, u Donjecku, Igokei, reprezentaciji Crne Gore, mlađim selekcijama Srbije i Lokomotive Kubanj.
Konačnu priliku da preuzeme trenersku tablu dobio je upravo u ruskom timu, posle odlaska Saše Obradovića i uspeo je da se zadrži na njoj, ubeleživši sasvim solidne rezultate.
Put ga je odveo kasnije u Šenžen, a u Srbiju se vratio nedavno, kao zamena Dejanu Milojeviću na poziciji prvog trenera Mega Bemaksa.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare