Tek po koji pešak i silne policijske patrole u kolima ne mogu da obrišu sablasni utisak praznih ulica Valensije. Donedavno, čak i u zimskim mesecima, kupale su se u sunčevim zracima, a sada, oblivene su strahom koji je skoro svo stanovništvo, uslovno rečeno srećnije, sateralo u domove.
Oni koji nisu imali sreće da ih ne zakače kandže koronavirusa bore se u bolnicama za vazduh i – život. Slika, nažalost sumorna kao u svakom delu Španije, pa i Evrope koja igra najvažniju utakmicu u poslednje 102 godine. Ulog nije ni plasman u naredno kolo, niti bilo koji pehar. Od ishoda zavisi, što ne reći, budućnost čovečanstva.
“Izguraćemo”, ne dozvoljava Vanja Marinković, srpski reprezentativac u Valensiji, da ma koliko težak protivnik bio, a ovaj je najteži, nevidljiv, igra van pravila, podmuklo, slomi njegov optimizam.
Dok priča za Nova.rs, neko zvoni na vrata stana.
“Stigla mi je hrana. Ostave je ispred vrata. Klub nam je organizovao da je dobijamo na dva, tri dana. Pitaju nas šta volimo. Pre neki dan su na meniju bile punjene paprike. Od leta i odlaska iz Beograda ih nisam jeo. Spolja ne izgledaju kao naše, ali je dobar ukus, sve po PS što bi rekli. Pre toga stigla je pita s jabukama, domaća. Kada sam je zagrizao… Uh. Kao najbolji kolač ili torta na svetu”, skreće Vanja misli u ovog teškom vremenu.
Pre dva dana je bilo najteže u Španiji.
PROČITAJTE JOŠ
“Nažalost, najcrnji dan otkad je počela pandemija. Trudim se da ne slušam vesti, jer dugo prikupljanje tih informacija može da utiče na psihu u ovim uslovima. Samo kratko, informativno. Od naših pogledam vesti na N1. I to je to. Čitam, slušam muziku, gledam filmove, odradim vežbe”.
Klub je, koliko je mogao, pritekao u pomoć.
“Obezbedio je sobne bicikle, gume, pilates lopte… Već sam rekao za hranu. U slučaju da nam treba doktor, odmah reaguju. Čujemo se često mi igrači među sobom. Imamo konferencijske razgovore preko telefona. Možda u ovom momentu nije primarno, ali i plata stiže na vreme.”
Marinković ističe značaj takvog odnosa Valesnije.
“Značilo bi mnogo i da je redovno stanje, a posebno sada, kada sam sam između četiri zida 24 časa dnevno.”
Navodi da zbog rigoroznih pravila, ali i sopstvene sigiurnosti, na čemu i klub insistira, od 13. marta samo je dvaput napustio stan, kako bi otišao u prodavnicu.
“Iskreno, nama koji smo sami, a ima nas trojica u timu, teže je nego saigračima sa porodicama. Ne vidim nikoga toliko dana. Nedostaje neko s kim bi bar reč progovorio. Razmišljam o porodici koja je u Beogradu. Dođu momenti kada sebe uhvatim da duže gledam u plafon, jer je svaki dan isti. Nije lako, ali kao što sam već rekao, izguraćemo. Najvažnije je da smo živi i zdravi.”
Kada sve prođe, onda povratak na teren. Pominje se jul…
“Stvarno mi nije jasno ko na takav način razmišlja. Pomenuo sam da radimo neke vežbe, ali daleko je to od bilo kakvog treninga, posebno profesionalnog. Ne može soba ‘dva sa dva’ da zameni teren, niti nekoliko sprava teretanu. Ljudi, nismo videli loptu skoro mesec dana, ne znamo ni kad ćemo…”
Bar nezvanično, pominje se da bi mesec dana bilo odvojno za pripreme.
“Hajde ovako, kada je normalno stanje, posle odmora koji je kod sportista uglavnom aktivan, pripreme traju mesec i više dana. A sada, posle svih ovih meseci pauze, gde je pitanje koliko ćemo videti ljudi za to vreme, gde je svaki mišić bar malo popustio, je l’ zaista neko misli da će sve da se ‘zategne’ za samo mesec dana? Pa pogledajte koliko treba igraču da se oporavi posle neke sitnije povrede. A ovde imate slučaj da je cela ekipa mesecima u autu. Ne jedan, dva ili tri igrača, nego svi. I sada treba da odigraju nešto na brzinu. Besmisleno.”
PROČITAJTE JOŠ
Taj brzopotezni kraj bi spasao sezonu.
“Kako da je spasite? Tako što ćete na brzinu da odigrate nešto i rapidno uvećate rizik od povreda koje su, voleo bih da nisam upravu, neminovne posle tolike pauze? Pa, ne možete da spasite nešto što je izgubljeno. Ova sezona je izgubljena, spasavajmo ljude, a onda da se okrenemo narednoj i u nju uđemo zdravi, jer košarka, Bože zdravlja, igraće se i sledeće sezone, i godinu iza nje…”
Vanja ističe još jednu bitnu otežavajuću oklonost, osim slabe fizičke pripreme, koja bi mogla da izađe na teren ukoliko se sezona nastavi.
“Evo, pre neki dan su opet odložili ACB ligu. Sad zamislite, uz sve nedaće, na svakih desetak dana se ponadate da će reći tačan datum povratka, što znači da će zdravstvena situacija biti dobra. Hteli ili ne, to vam je u podsvesti, telo se nada. A onda kada se približite tom datumu, sledi novo odlaganje. I tako iznova. Mislite li da to ne ostavlja posledice, ne samo kod sportista, nego kod svih ljudi? Nada, razočaranje, nada, razočaranje… U ovom stanju niko nije bio na svetu. Znači teško ko, da ne kažem niko, ne zna kakve će posledice izaći na površinu kad opasnost prođe. Hajde da budemo malo realni, da sačuvamo trezvenost, trebaće nam i kasnije…”, završava Marinković za Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
