Vrag je odneo šalu. Kao da je onaj prizor izmicanja stolice profesorki u trsteničkoj školi, zapravo, bio izmicanje temeljne cigle iz arhitekture kakve-takve normalnosti, reda i pravila. Nema dana da se po medijima ne zabeleži neki novi primer onoga što je kršteno kao „vršnjačko nasilje“: u Subotici je dečak ostao bez slezine nakon mučkog napada vršnjaka, u Surdulici je vršnjak brutalno pretukao saigrača iz košarkaškog tima, u Vladičinom Hanu je učenik zgužvanim papirom gađao profesora u lice i pretio mu, u Novom Sadu je ispred škole „Ivan Gundulić“ u četvrtak grupa srednjoškolaca pretukla učenika sedmog razreda...
Vrag je odneo šalu. Kao da je onaj strašni prizor izmicanja stolice profesorki u trsteničkoj školi, zapravo, bio izmicanje temeljne cigle iz arhitekture kakve-takve normalnosti, reda i pravila.
Nema dana da se po medijima ne zabeleži neki novi primer onoga što je kršteno kao „vršnjačko nasilje“: u Subotici je dečak ostao bez slezine nakon mučkog napada vršnjaka, u Surdulici je vršnjak brutalno pretukao saigrača iz košarkaškog tima, u Vladičinom Hanu je učenik zgužvanim papirom gađao profesora u lice i pretio mu, u Novom Sadu je ispred škole „Ivan Gundulić“ u četvrtak grupa srednjoškolaca zajedno sa jednim trinaestogodišnjakom pretukla učenika sedmog razreda…
Koliko je sličnih slučajeva prošlo ispod radara medija i javnosti i koliko je žrtava prećutalo slične napade, sami bog zna. Ono
što beleži statistika Ministarstva prosvete izgleda ovako: u Srbiji ima 1800 škola sa 750.000 đaka a 2019. bilo je prijavljeno 819 slučajeva različitog nasilja, 2020 – 410, 2021 – 711, ove godine do sada – 275.
Da li je ovo previše ili podnošljivo, teško je zaključiti i zavisi iz koje vizure se gleda. Iz ugla hladnih procenata možda nije mnogo, iz pozicije žrtava – jeste. Jer, nisu brojke od 800, 700, 400… truli krompiri, razbijene čaše ili neki industrijski škart, već živi ljudi, tačnije deca ranjena fizičkim bolom i psihičkom traumom.
PROČITAJTE JOŠ
Dodajmo tome patnju njihovih roditelja i sve dobija drugu dimenziju koja zastrašuje i pali alarme. Dečak iz Subotice je imao samo jednu slezinu i siledžije su mu je ubili u telu, momčić iz Vladičinog Hana samo jedno lice koje su mu unakazili, profesori jedno dostojanstvo i autoritet koji su im bačeni pod noge. Za sve njih nasilje kojem su bili izloženi je stoprocentno!
Može se na ovu temu pametovati nadugačko i naširoko, možemo se pitati gde smo to (i ko najviše) ispustili našu decu da rade ovakve stvari, ali ono što onespokojava jeste činjenica da ovde nije problem samo porodica ili samo škola i obrazovno-vaspitni
sistem, samo društveni ambijent i mediji, samo društvene mreže i rijaliti programi…
Da je feler u samo jednoj alki iz ovog lanca, možda bi se nešto i dalo ispraviti, ali ovde je, manje – više, zakazalo sve.
Roditelji u trci za egzistencijom ili, pak, višim standardom zanemaruju decu i sve se manje razumeju međusobno.
Iskrivljen sistem vrednosti u kojem se šljam lakše uspinje na društvenoj lestvici od dobrih đaka, šalje poruku da su škola i obrazovanje čisto gubljenje vremena, a nastavnici pokusni kunići za sprdnju i dokazivanje monstruma u nastajanju.
Siledžijstvo u javnom prostoru i govoru je primer i motiv za isto tako ponašanje u učionici i školskom dvorištu.
U skupštini se promoviše divljaštvo i netolerancija, na televizijama rijaliti primitivizam, nasilje i nemoral, kloake društvenih mreža favorizuju nakazne „čelendže“ i idole sumnjivog mentalnog sklopa i ponašanja, štampani mediji su postali „herbarijumi“ estradnih „cvećki“, drogiranih i pijanih ludaka i besplatni oglasni prostor za prostituciju svake vrste.
Deficit empatije za drugog u širem okruženju, gaženje preko leševa kao princip napredovanja na poslu i u životu regrutuje buduće „kanibale“ koji svoju inicijaciju počinju ponižavanjem i nasiljem nad svojim školskim drugovima.
Danas se iživljavaju nad vršnjacima i nastavnicima, sutra će nad kolegama i pretpostavljenima.
Tako su i vinovnici vršnjačkog nasilja i njihove žrtve logičan produkt duboko „zapuštenog“ društva koje je izgubilo zdrave i prihvatljive repere i orjentire i tumara svojom nizbrdicom po principu: ko živ, ko mrtav.
Hoćemo li čekati na mrtve?
BONUS VIDEO Ranko Pivljanin o novinama kao proizvodu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar