Podeli
Maja Uzelac; Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

PROSTO

Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

ŠTA ĆE BITI S DECOM

Ono što će biti i sa tobom.

Ako se ne daš, ni ona se neće dati. Ako se predaš, i ona će se predati.

Užasno je jednostavno, ali užasno je surovo ako si slab. Nema mnogo izbora: jbno nemoj biti slab. Ne odustaj od sebe.

Ako ti je stalo do dece. Uvek tvrdiš da jeste. Radiš hiljadu i jednu stvar na mišiće da dokažeš da ti je do njih stalo. Ali kad bilduješ da bi mogao da ih digneš na drvo, moraš tamo prvi da se popneš.

Mehanizama za samoopravdavanje je milijardu, a po potrebi lako smisliš milijardu i prvi. Dovoljno si pametan za to, nemoj mnogo da sumnjaš. Ono što je teško, to je te mehanizme da slomiš.

Jebeš mehanizme. Ne pravdaj se. Reci – nisam dovoljno dobar za ovo dete, daj da vidim kako da budem bolji.

Pročitajte još:

S decom to mora na suvo. Na suvo – da se skineš s pljuga ako ti je stalo da ne puše. Znam ženu, uradila je to. Na suvo – da nisi ceo dan na telefonu ako bi hteo da oni ne budu. Teško je, nije nemoguće. Na suvo – da se ne ložiš na kintu ako bi voleo da oni ne budu paćenici. Da pronađeš razlog za zajebanciju s pet dinara i lepim vremenom. (Slušaj Artan Lili. Oni znaju te stvari.) Na suvo – da se ložiš na ono što te loži i da priznaš to. Da ti se smeju, a ti da se smeškaš. Na suvo – da glasaš, da pričaš glasno i da si građanski neposlušan. Da te otpuste i da smisliš sebi bolji posao. Na suvo – da slušaš muziku i da puštaš da te polomi. Da plačeš i da se smeješ pred njima – da znaju da nijedno nije sramota i da bez oba ne postojiš.

Ali – da se smeješ pred njima. Da budeš srećan. To je najveća jbna ludost. Jer za to ovde nikad nema previše razloga. To je najveća jbna hrabrost. Za to si u ovoj sredini uvek kažnjen.

A opet, to je ono što za njih želiš, je l da? Tako stalno kažeš.

Oni gledaju u tebe. Mogu ono što ti možeš. Ne mogu ono što se ti ne usuđuješ.

Kad se te dve stvari ukrste, nema mnogo prostora za kompromis, znaš.

Znači, moraš da rešiš.

Bićeš malo pička i niko neće da te gleda popreko. Imaćeš dete koje na pola koplja prati život. Ne zna previše o njemu. Ne sme da zagnjuri. Nikad mu se ništa posebno loše ne desi, ali nikad ništa posebno dobro.

Ili – bićeš srećan, jer ćeš da se pustiš. Gledaće te ispod oka, mnogi redom – sreća je uvek sumnjiva. Imaćeš snage, jer sreća i snaga – uvek zajedno. I imaćeš dete koje ume da se pusti.

Okej.

Car si. Presekao.

Misliš da je to bio posao. Da je bilo zajebano.

Tu, međutim&jbg, ide teži deo.

Dete se pušta.

Dete slomi nogu. Dete slomi srce.

Ti gledaš stisnutih zuba, jer to je sve što možeš. Gledaš i čekaš da se sastavi. To je sve što možeš to je sve što možeš to je sve što možeš.

A onda – onda će opet biti srećno. Biti hrabro. Biti celo i kompletno.

Tvoje dete.

Kome si dao šansu tako što si dao šansu sebi.

Nisi digao ruke.

Eto, toliko je prosto.