Piše Dejan Žujović: Nedelja

Kolumne 07. dec. 202009:11 > 10:0747 komentara
Podeli:
dr Dejan Žujović Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Eto, mali dorćolac je opet uspeo. Da nas sve zajebe. Da umre baš na nedelju. Džej. Mali veliki čovek. Koji je otpevao pesmu koja se ne naručuje u kafani kada sam u njoj. Koliko suza sam otplakao slušajući je. Ništa manje od svog oca dok je slušao. Vidimo se, Džeki moj, negde gore, da bacimo kartu i da zasviramo…

Ljude sam uvek delio na mehaničare i duševnjake u kafani. Mehaničari sve rade mehanički, bez duše. Hoće i da zaigraju, ali nekako mehanički, bez duše. Da se napiju, ali vode računa o mobilnom telefonu. Pesme koje žele da naruče traže na tom istom sranju. Duševnjaci su moji ljudi. Briga nas kako izgledamo, šta mislite o nama. Mi dušu ostavljamo na terenu. Pijemo i plačemo. Kršimo i grlimo. Svoje plate ostavljamo muzici. I nikada ne žalimo. A ova pesma je uvek bila opasna.

Uz nju postajem preemotivan, hoću i da se povredim i da povredim. Jer ova pesma je o pokojnom ocu za koga bih pola svog života dao da bar još jedan dan provede samnom. Ovo je pesma o onim danima kada je razmišljao gde sam i kako sam. Njegov jedini sin. Ovo je pesma o sinu vagabundu, daleko od rođenog doma. Koga život baca na sve strane. Ovo je pesma o jednoj emociji između sina i roditelja koja se ne definiše lako. Pogotovo ako je sin isti kao otac. A majka i danas kuka zašto je ne zovem. Kako da te zovem kada ćeš da me provališ odmah? Nisam mogao da te slažem ni kao klinac, a kamo li sada, matori konj da te laže da je sve uredu?

A jedan drugi život sam maštao. Da mi budu bliži, da se volimo i poštujemo. Ali život je bio kurva. I ja sam birao radije daljinu. Put bez povratka. Manje me boli kada zaboravim. A onda odem u kafanu. I neko je naruči. Poslednji put sam ustao od stola sa braćalom i seo za poseban sto. I plakao kao dete. Ono malo, čupavo, kovrdžavo dete koje su tako voleli. I pobio bih se. Povredio se. Povredio. Jebena emocija. Znam da ovo nije priča potencionalnog političara, ali znate šta, zabole me. Boli me. Nisam ni mislio da će da živi trista godina, ali baš u nedelju. I baš posle pročitane majčine poruke, Sine što me ne zoveš? Mnogo je, rođaci. Mnogo. Boli.

A mene sa vama nema, daleko negde sam, na put bez povratka vaš sin se sada sprema… Kenjam, provociram gazdu. Smejem mu se u facu. Pravim ga smešnim. Pljujem po gazdinim slugama. Ma boli me… Kao duševnjak voleo bih samo da stanu ispred mene. Da se pogledamo u oči. Nemojte sa leđa, ljudi smo. Više vas ja zagrliti neću… Uvek su mi u očima moje Cvetke. Ljulje ispred kuće. Otac i ja, zavaljeni gledamo zvezde. Crvčci pevaju. Bože, koliko sam te trenutke voleo. Pijemo ouzo. Sa puno leda. Slušamo muziku. Pričamo.

Jedne godine naš carinik sa povratka iz Grčke me zaustavlja. Šta imate da prijavite? Ništa. Otvorite gepek. Otvaram gepek, a u njemu trideset litara ouza. Začuđeno me gleda. Za ličnu upotrebu, ravnodušno mu kažem. Uredu, srećan put. Ćale, stižem sa pićem, pokriveni smo celo leto… Eto, kratkih crtica koliko hoćeš za ovu pesmu, za Džeja, za srce, za emociju. I sve nas je manje. Ostaće samo ovi plastičari u pantalonicama frulicama. Još malo i neće više da bude šmekera u beogradskim kafanama. Neće imati ko od dame da napravi damu. Da se udvara, da zanese, da dovede do zaborava. Hvataćete se u jebene voziće, kao oni degenerici u Reci, a šmekera nigde neće biti. Boema. Vagabunda. Gospodara kariranih stolnjaka i najboljih ortaka baka u borosanama. Možete na crtu da mi stanete u mnogim stvarima. Ali u kafani, rođaci, ne pokušavajte. Tu su mi i deda, i otac, i stric, i mnogo smo jaki. Kafana je ovde stvar genetike.

Vežbali su me i učili najbolji. I nema veze u kome sam gradu. Iskustva su tu od Dalasa do Bejruta. Ali Mala Kolubara je moj kafanski centar sveta. Tu bežim kada mislim da će interventna ili napredni navijači da me traže. Tu su moja braćala. Kada ulazim šanker odmah sprema produženi Jack bez mleka. Tu sam svoj na svome. I tu nikada neće da zasviraju ovu pesmu, jer znaju. Tu mi kažu da sam najveća baraba među doktorima, ali i najbolji doktor među barabama. Jer, celoga života sam bio nešto između. Tu sam okružen ljudima koji me vole. I tako. Uz flašu Jacka, malo suza i ovu pesmu na repeat, završih ovu kolumnu. Izvinite na iskrenosti i ružnim rečima. Lomi me, shvatite, ako možete. Ovo posvećujem mojoj braći Nešu, Vidu, Saletu, konobarima Male Kolubare, pevačicama koje sam kitio parama, Đoletu, Bobanu, Karonji, Galetu, Manijaku, ženama koje su me volele i vole, mojim kćerkama jer znaju šta im je i ko im je otac, kao što sam i ja za svog oca znao. Matori, čuvaj nam Džekija. Nedostaješ mi svakoga dana. Ali, baš… Nedelja, i svi ste tu. Sve podseća na sreću Nedelja, a više vas ja zagrliti neću…

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Sav prikupljen novac će biti upućen ljudima koji su egzistencijalno ugroženi zbog nehumanih reakcija režima. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu napravili samo jednu grešku – bili su časni.

Komentari

Vaš komentar