Piše Ana Vučković: O nedelji, Beloj ženi i pomalo o Džeju

Jednom sam slušala Džeja uživo u kafani. Bila sam mala, on je bio u jeku popularnosti, a tatin drug, koji je u to vreme držao biznis sa pejdžerima se ženio. Sećam se Skadarlije, gala venčanja, kakvom do tad nisam prisustvovala, glamurozne mlade koja je na podvezici nosila roze pejdžer i mladog Džeja, koji je skakutao u r’n’b maniru i pevao ono što je do tada snimio. Mislim da se sećam "Nikom nije žao kao meni", koja mi je bila omiljena zbog zaraznog foršpila, pesme koja baš i nije za svadbu. A i posle toga biće pesama, i to kakvih pesama, legendarnih, za lektiru.

Takođe, sećam se, kao da je bilo pre sto, a ne samo pre tri godine, da nisam mogla da skratim spisak Džejevih pesama za sopstvenu svadbu. Morale su da upadnu i one setne i one nežne i treske, a on ih ima sve. Upravo ulazim u folder da vidim šta je zapravo ostalo, jer je sopstvena svadba uvek kompresovana i pod takvim ste uzbuđenjem, da se ne sećate fakata koliko osećaja.

Znam da je bilo „Lubenice“, za koju moja sestra nije znala da se tako zove, a znala je pesmu, tu, kao i sve druge, jer ma koje si godište, te pesme su tu, jednostavno ih znaš iako si mnogo mlad. Sećam se da mi je i kad sam bila mala bilo zanimljivo da su dve kuće velike veće od Amerike, a da su vrhunac šika zlatne sandale i svilene haljine. Ako govorimo o tim pesmama, naravno da moramo da pomenemo Marinu, stihovi su njeni, ali ih je on do te mere organski i autentično doneo, da su postale i njegove, a onda i naše.

Reče jedna drugarica – čak i oni koji ne slušaju narodnjake, vole Džeja. Svi vole Džeja. Ja volim sve njegove faze, i mogla bih da napišem ovaj tekst samo tako što bih nabrojala omiljene pesme. Dok ovo pišem, svi moji prijatelji postavljaju nešto, pa čak i oni od kojih to ne bih očekivala. Da, „Nedelja“ je lična karta i remek-delo, ali mi je uvek bila teška za slušanje. Svečana, tužna, ceremonijalna, morbidna, prelepa, himnična, simbolična, pogotovo što je Džej otišao slučajno ili ne – baš u nedelju.

A sećam se i takvih sličnih nedelja, nedelja popodne kad sam vareći ručak gledala „Nedeljno popodne“ ili „Da pitamo zajedno“, gde sam prvi put videla spot „Gde ću sad moja ružo“, sa lepom Cigankom sa visećim minđušama koja hoda rekom. I nje više nema, pročitala sam negde. Kao ni spota za „Noćas mi se ne spava“ na youtube- u, on može da se nađe samo na dailymotionu, možda zbog golotinje. U njemu je Džej hotelski recepcioner u noćnoj smeni, koji voajeriše i gleda kako se slova stihova ispisuju na golim telima žena po hotelskim sobama.

Ne znam da li više volim „Zar ja da ti brišem suze“, „Ugasila si me“, „Ni jedne usne se ne ljube same“ ili „Upalite za mnom sveće“. Ne terajte me da biram, jer ću možda izabrati „Dunav“, koji u sebi ima i beogradskih košava i veselja. Ono što znam je da mi je možda omiljeni stih: „Što more mojih suza prolivenih zbog tebe ni na jednoj karti sveta ne postoji“.

„Vetrovi me lome“, uvek me podseti na mog ćaleta i onda, ako sam na nekom slavlju moram da popijem nešto žestoko, da mi se spusti u stomak. Džej je neko koga su slušali i voleli naši punk i new wave roditelji, Džej je mojoj generaciji detinjstvo, Džej je dorćolska raja i Beograd.

Sećam se kako je pričao da bi voleo da se snimi film o njegovoj životnoj priči, film o famoznoj Beloj ženi, jer kako je govorio – svaki Ciganin sanja da se u njega zaljubi lepa bela žena. Nadam se, odnosno sigurna sam da će to neko jednom uraditi. Sad smo u nekom vakuumu, ali videćete – kad se vratimo u kafane, tek će sve da nas stigne. I moraćemo da popijemo nešto žestoko, da nam siđe u stomak.