"Da li je moguće?"
Sećam se vrlo dobro ne prvog, nego nultog dana na poslu zamenika urednika političke rubrike na portalu Nova.rs, prvog zaposlenja u okviru United media. Sećam ga se zato što su mi kolege javile da jedan mladi novinar kojem bi trebalo da budem „šef“ neće dolaziti na posao neko vreme, jer su mu glavu razbili neki huligani na protestu ispred Skupštine. Povod nepoznat, ali se da pretpostaviti – videli su akreditaciju njima omraženog medija. Bio sam, priznajem, pomalo u šoku: radio sam i ranije na „rizičnim“ pričama, deo odgovornosti (i straha) uzima svako na sebe u tim situacijama; ali ovako brutalne nasrtaje nisam doživeo, nisu mi ni padali na pamet.
Svašta sam tek video u naredne dve i po godine.
Ono što vlast i njihovi sateliti (medijski analitičari, tabloidi i horda tviter botova pre svega) rade medijima United grupe je patologija. Ovde više nije samo pitanje pritiska, ekonomskog i pravnog nasilja koje je postalo normalna stvar (vidi pod „Peta frekvencija“ ili „Slap tužbe“), nego prosto patološke mržnje. Ta mržnja je tekovina vlasti Aleksandra Vučića, koji je uveo kompetitivan sistem, a nadmetanje se dešava u samo jednoj disciplini – ko može jače da mrzi.
Mašina za mržnju radi bez prekida, 24 sata dnevno. U poslednje vreme njeni maligni uticaji su se dodatno proširili na način koji me je – ponavljam se, ali je tako, šta da radim – iznova šokirao. Mediji sada više ne napadaju samo direktore, urednike i novinare nezavisnih medija, nego i obične ljude, građane sa kojima razgovaramo i koji nam iznose svoje probleme. Ti problemi često nemaju nikakvu političku dimenziju: kakve veze sa predsednikom, pobogu, ima, na primer, loša legislativa u domenu vlasništva nad embrionima i vantelesne oplodnje? Za mašineriju očigledno ima, i to me plaši.
Progonom sagovornika postižu se dva efekta: najpre se dodatno satanizuje medij koji je njihovo svedočenje preneo; potom se od sagovornika pravi primer kako će svi ostali proći. Tako se širi strah, tako se obezbeđuje vernost. Na kraju, niko neće hteti da govori, ostaće ćutanje. Ćutanje je, međutim, mnogo opasnije od kritike, i njega će, bojim se, morati da kusa onaj koji je ćutanje stvorio i propagirao ga neumorno. Nama je savest mirna.
„Da li je moguće da su ukinuli Nova S i N1, da li smo stvarno do toga stigli?“, bilo je, dakle, puno pitanje s početka ovog teksta. Upućivali su mi ga brojne zabrinute kolege i prijatelji u privatnim prepiskama, upućivali su mi ga i gledaoci televizije i čitaoci portala. Pa, što se čudite, to se događa svakodnevno, samo efekti nisu ovako dramatični kao što je dramatičan crni ekran. Na kraju, poslednja odbrana će biti građani i na njima će, zapravo i biti da donesu odluku: žele li vračeve sa vuvuzelama i čegrtaljkama od 7 ujutru ili normalne ljude koji su na putu da budu ućutkani? Ako je ovo prvo vaš izvor, javite mi samo hoće li biti sutra kiše, kako će roditi pšenica i ko pobeđuje na izborima. Jer ja bih radije gledao crn ekran.
BONUS VIDEO: Mihailo Jovićević Civilizacija korača unazad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare